Ooooommmmmm

Nešto razmišljam da smanjim kupovinu novina. Naslovi tipa -
vreme je da počnete da brinete o zdravlju...
vreme je da počnete da vežbate...
pedesetogodišnjaci se teže rešavaju stomaka...
jedite zdravo drž'te se pravo....
 i slični, mi sve više bude grižu savest. A ni materijalna strana nije zanemarljiva.
Nije da ja ne vodim računa o zdravlju, svako jutro zrnevlje za doručak (uskoro ću procvrkutati k'o ptičica), jabučica, čajići, vodica...uskoče tu i po dve kafe u kontinuitetu, koja kockica po kockica čokolade (protivu stresa), kolačići (onako domaćinski - bogati)

                                              www. dontcallmebetty.tumblr.com
ali bože moj, živi smo ljudi.
Dobro, moram priznati da sam malo zanemarila vežbanje, i da sad, ovako besposlena, (po mišljenju većine) raspolažem svim vremenom ovog sveta , ali nakon toliko godina sedenja za malim ovalnim stolićem u kancelariji, vežbanje bi bilo ravno šoku za moj jadni organizam koji još uvek nije shvatio svu poentu pojma NEZAPOSLENOST te i dalje pri pogledu na stolicu ne može da odoli a da je ne okupira.

U raskoraku izmedju probudjene griže savesti i uspavanog organizma odlučih se za kompromis i dadoh se u malo istraživanje meditacije. Prava stvar  za mene  - treba mi samo udobno i mirno mesto i nešto vremena da posvetim samo sebi. Ma ništa lakše.
 Aha...u teoriji.
Prvi pokušaj:
predveče, šest časova, deca otišla kojekuda. Pravo vreme za malo meditacije. Mmm- lepo, mir, tišina,lotosov položaj, zatvorene oči. Pravi odmor.

                                                       www.dontcallmebetty.tumbrl.com
 Udah, izdah, udah, izdah....bože jesam li isključila peglu? nešto se ne sećam....ma jesam sigurno...udah, izdah... malo me žulja, tako! sad je bolje..
udah...auu grč - moram po magnezijum.
Prošlo je samo pet minuta!???!!! Izgledalo je mnogo duže. E da nije bilo ovog grča, ali bože moj, svaki početak je težak, biće bolje sledeći put. A i slagalica će uskoro.
I tako utešena odskakutah dole i skuvah kaficu uz malecku kockicu čokolade (za balans serotonina u krvi).

Drugi pokušaj:
Subota, popodne, posle ručka. Pater familias legao malo da odspava, deca gledaju film, komšija ostao bez društva pa je mir....pravo vreme za nastavak sage o meditaciji.
Neizbežni lotos, zatvorene oči, puna koncentracija na disanje, udah-so, izdah-ham, so-ham, so-ham...baš bih mogla ponovo pročitati Jedi, moli, voli.....koncentracija, osmeh.....udah..
bože zvoni mi mobilni....ignorisaću...udah...možda su deca, ili mama...ma samo da bacim pogled.
Kuma? Greota da se kumi ne javim.
-E ćao!
-Ma jok, kakvo uznemiravanje, ne radim ništa, baš malo meditiram (!!!!) posle ručka.Hoćeš na kaficu?
-Dobro, dobro, znam da si ti bila pre neki dan, pristavi vodu, evo me stižem!
Što bi rekao naš narod - kum(a) nije dugme da je zanemarim tek tako, i u stilu Skarlet O'Hare odlučujem da meditaciju ostavim za sutra.

Treći pokušaj:
Veče.  Deca na faksu, muž se preslišava uz repriziranje reprize reprizine reprize neke od "najgledanijih" domaćih serija. Pravo vreme da se mentalno izrekreiram i izbalansiram. Ne treba mi ni svetlo, taman da se bolje opustim...sešću ovde do radijatora da mi bude toplije...uuu ala krckaju kolena...nasloniću se malo...

        

                                                              www.dontcallmebetty.tumbrl.com
udah, izdah...udah...izdah............udah.........................
i probudih se nekih pola sata kasnije odrvenelih nogu, ukočenog vrata, malo bunovna, ali bez svake sumnje mentalno osvežena.

Možda ipak sutra odem u šetnjicu, da uhvatim još koju zraku sunca pre zime.

Težak život.

Ima dana kada jako zavidim Dzoniju Depu. Na mnogo čemu, ali najviše na onom njegovom pustom ostrvu.
Zamislite - čitavo pusto ostrvo, ma nek je koliko god malecko, meni je dovoljno samo da čujem onu prvu, čarobnu reč - PUSTO, i za mene poprima dimenzije raja.

                                                            www.kulaza.com

Treba mi jedno pusto ostrvo,mnogo li je?? Onda bar dan samoće, mira i milozvučne tišine.
 Pod hitno mi je potrebno malo odmora ili ću postati klinički slučaj.
Da živim na sred  Trafalgar skvera mislim da nam ne bi bilo prometnije. Kao da mi horde prolaze kroz kuću tolika je frekventnost otvaranja i zatvaranja vrata, a o silasku niz stepenice, koji najblaže rečeno podseća na dolazak ekspresnog voza da i ne govorim. Nakon toga mi srce toliko lupa da mi u ušima bubnja, što od pretrpljenog straha da ću ih sastavljati super lepkom (decu, ne stepenice), što od neočekivanog napada siline zvukova na pomenuto  čulo sluha, da mi treba čaša vode i kockica čokolade (to je modernija verzija one bapske kockice šećera) da se bar malo povratrim od straha.
Čoveče, dobila sam tikove od pretrpljenih strahova i stalnog štreckanja zbog zalupljenih vrata i razvijanja nove sportske discipline - dvoskok niz stepenice.
Ah, pusto ostrvo.....tišina, ptičice pevaju "dok palme njišu grane", plavetnilo mora......
Nažalost ostrvo nemam, a što se tiče pustog,  imam samo tapiju na pusti san....

Ja jesam nezaposlena osoba, ali u poslednje vreme sa punim radnim vremenom, nigde evidentiranim - u kuhinji.
Kao da sam vezana, što uz rernu što uz sudoperu. Još malo pa 24 hours kitchen.
Hronološki pregled dana:
početak skoro idiličan -
kafica, šetnja do radnje,                          
pripremanje doručka....
a onda oko podneva počinje žurka -  pre svih obaveznih "jutarnjih rituala", uz već usavršenu najavu dolaska, prvo se pristavljaju neskafice- za razbudjivanje i za dobijanje što jasnijeg pogleda na svet.

                                            www.dontcallmebetty.tumbrl.com
Onda sledi doručak, užina ili šta god to bilo, uz sudove naslagane po sudoperi, pa malo pridošlog društva uz, normalno, još jednu nesicu, ali sad onu pravu, za gustiranje.
A ja počinjem sa pranjem naslaganih sudova i pristavljanjem ručka.
Kad se društvance razidje, sledi još jedna novo oformljena disciplina -dvoskok niz stepenice pod opterećenjem i  istovremenim balansiranjem tacne sa nabacanim šoljicama prikupljenim po svim ćoškovima sobe (sreća te ih ima samo 4). Onda malo četovanja, facebook-a, poziva i odziva:
"e brate, ma sad sam ustao, ajde vidimo se za pola sata"
"ćao, šta radiš? Hajde da se nadjemo pa da malo procunjamo po radnjama. Videla sam ekstra torbicu. Ma strava je. Super, cimni me kad kreneš!"
I dok mamina duša i duško prave gužvu u kupatilu dok se spremaju, ta ista mama natapa šoljice u sudoperi i gundja na relaciji šporet - sudopera.
 Nakon ručka, uz izgovor "moram da idem čeka me....." i "samo što mi nije došla...." ostajem da se družim sa tanjirima i pratećim priborom.
No dobro i to  završih te uz uzdah olakšanja pristavljajući kaficu sva blažena počinjem da smišljam plan za rest of the day....knjigu li ću,

                                            www,dontcallmebetty.tumbrl.com
 film li ću, iliti malko lagane šetnje po internetu...
Kad ne lezi vraže, oglašava se i pater familias, iz horizontale troseda, gde uz pomoć maltene sraslog daljinskog upravljača trenira televizor -
"ima li kolača?"
"nema"
"nikad nema a sad bar imaš vremena"
"pa juče ste pojeli pleh štrudli !!!"
"ma nisam pojeo ni dva parčeta, deca razgrabila dok sam stigao na red. Nema veze, ne moraš ako ti je teško, a sad si bar kući, ne možeš reći da si umorna..."
ostatak već i ne čujem najbolje od iznenadnog zujanja u ušima, a kao da sam krajičkom pocrvenelog oka (do malopre zelenog ) u ogledalu primetila da su mi se i krajevi kose nešto naglo ukovrdžali...
jedan, dva...
gde mi je kafa?
tri, četiri...
e sad mi je stvarno dosta...
pet, šest...
šta sam ja ovde?
osam, devet...
a da ipak napravim onaj brzi kolač, šta mi znače tih pola sata, možda neko i naidje pa da se nadje...
I tako dodjosmo i do večere....koju začini mamina duša nezadovoljna ponudjenim "a la carte menijem" .
"ne jede mi se ovo, ja bih testo sa sirom"
"ma bi li srećo? i ja bih pekinšku patku sa tartufima. Evo ti šerpa pa spremaj"
Uz mreškanje uvredjenog nosića moje ti se dete dade u pripremu svoje večere, i dok je čekala da se skuva testenina čuh je kako se žali nekoj od drugarica-
"...prodje mi život u kuvanju!!!"

Prejak CV

Pre par nedelja sam ostala bez posla. Ustvari ceo "branch" je zatvoren i mi "zaposleni", kako smo nazivani u mailovima koje je upravnik dobijao od centrale (nekada davno besmo i kolege) smo proglašeni tehnološkim viškom. Ovo baš i ne spada u domen zabave, bar ne nama "viškovima" i ne u sadašnje krizno doba, ali u stvari je samo baza za jedan razgovor koji sam vodila nakon svog ovog dešavanja.

U tom periodu sam se, čak i u retkim trenutcima u kojima sam se naterala da izadjem iz kuće i odem do centra, osećala otprilike kao mečka na vašaru jer sam imala utisak da me na svakih par metara zaustavljaju znani, ponekad i manje znani ljudi i postavljaju ista pitanja, koja se kao na ringišpilu vrte opet i ponovo, i opet....
 "Pa kako je moguće...tako odjednom!"
"Eto moguće, a znate obično i biva tako - odjednom."
...
"Šta je sa vama, hoće li vas prebaciti  na neko drugo mesto?"
"Na žalost sva su zauzeta, mi smo prebačeni na biro."
"Jao tako nam je žao.... tako ste bili dobri.... biće sve u redu....ma sramota šta se radi sa ljudima...."
Sažaljivi osmesi, sleganje ramena, gutanje knedli, malo treptanja i mogu vam reći da nije ni malo lako biti tehnološki višak u malom mestu gde se vi znaju, bar iz vidjenja.

                                          slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Ali daleko najinteresantniji susret je bio sa jednim poznanikom koji je takodje doživeo i hvala bogu preživeo isto iskustvo. Prvo mi je naširoko izložio svoj slučaj, sa svim detaljima i pratećim efektima, potom me preispitao po pitanju kvalifikacije i upitao za moje buduće postupke i namere.
U šali odgovorih kako ću malo odmarati a potom ako treba ići i u inostranstvo kao i dobar deo naših ljudi, trbuhom za kruhom,

                                         www.dontcallmebetty.tumblr.com
 ili prihvatiti neki posao ovde - ako mi ponude (godina proizvodnje mi malo problematična:) ),  našta mi on sasvim ozbiljno odgovori -
"Ja nisam mogao tako da razmišljam, znaš ne bi me svugde ni primili, prejak mi CV!!!!"

Pa sad, kad naidjem na kakav oglas, a bogme ih teško savatati (kanda se nešto proredili, otkad je zavladala ova opaka krizna pandemija), uhvatim se kako odmeravam svoj curriculum vitae - jel dovoljno jak sunce li mu žarko, ili ne daj bože prejak!!!!!!

Idi, idi nesanice

Na kraju malog, malecnog gradića smestila se mala, malecna uličica. Izolovana od vreve i buke bila je prava oaza mira. Baš po mojoj meri.
Komšije uglavnom u "najboljim" sredjim godinama, fini, uljudni,mirni. Tek vikendom malo živnu kada im dodju unučići u posetu te im prirede malo intenzivniji kardio trening poput trčanja u kombinaciji sa vežbama istezanja a sve uz pokušaje pravilnog disanja uz istovremeno dozivanje, jaukanje, smejanje ili vikanje. Krajem vikenda treninzi se privode kraju, iznurene bake i deke mahanjem ispraćaju svoje najmilije i mir se ponovo poput plašta nadvija nad uličicu. Ma milina.
Odnosno - bila milina, do skoro, dok prve komšije nisu odlučile da prodaju kuću i odsele se bliže deci i unučućima, (omilio im trening) a umesto njih se doselila mlada porodica sa malenim detetom.
Na prvi pogled sve je opet izgledalo kako treba, podmladiše nas malo, tek da nam ne promene naziv ulice u ULICA FOSILA. Mladi tata ujutru kolima ode na posao, mlada mama izvede dete u dvorište da uživa u lepom danu, kad se mladi tata vrati prošeta sa detetom po uličici dok mama priprema večeru ..prava idila...koja je trajala... par nedelja.
I taman kad smo se ponovo opustili, uljuljkani u miru svakidašnjice, počeše da se prikradaju prvi znakovi promena. Prvo su to bile posete (usred nedelje, kad im vreme nije), pa dobro mladi su i treba. Jeste da se od parkiranih kola jedva moglo prići kapiji, ali bože moj nećemo sad gnjaviti ljude da se preparkiraju. A onda su počela subotnja popodnevna druženja u dvorištu uz "malo" glasniju muziku. Hajde sad, ne mora se dremati baš svake subote popodne, istina ni tehno mi nije baš najomiljeniji, nešto mi se glava nekontrolisano klima u hipno ritmu pa čak i kad prodje pesma ili što god to bilo, ulovim sebe kako klimam glavom.
Al kad se u to ubaciše i nedeljne noćne žurke u već pomenutom dvorišnom prostoru, e tu već skontasmo da je naš mir nepovratno nestao. Kao i spavanje, i to ne ono podnevno, već ono noćno-preko potrebno.

                                                 izvor: dontcallmebetty.tumbrl.com
Ponedeljkom mi se glava, tamo negde oko podneva klimala i bez tehna, te bez ručnog podupirača nije stajala baš najuspravnije a naglo mi se povećao i procenat kofeina u krvi.
I kad se, jednog od tih ponedeljaka, nakon povratka sa posla sretosmo sa mladim nam komšijom muž ne izdrža a da ga ne priupita:
- Kako ste komšija? Jeste se naspavali?
- Pa i nisam baš nešto.
- Pa da vidiš komšija nisam ni ja.

A naš ti komšija nama "stručno" objasni razlog tog istog obostranog nespavanja
- Sparina neka, ne može se ni spavati.
- Ma moglo bi se komšija, al  meni je veći problem blizina. A malo mi fali i tišina.

                                            izvor: dontcallmebetty.tumbrl.com

Kreativnost kao opredeljenje

Od nekada najomiljenijeg meseca u našoj porodici, jer je to uglavnom bilo vreme kada smo nakon završene školske godine išli na more, jul je vremenom došao u poziciju jednog od najomraženijeg meseca (sa stanovišta onog mladjeg i sladjeg dela porodice), rame uz rame sa junom.
Verujem da pogadjate zašto.
No eto hvala bogu, preživesmo i ovaj rok. Ostavismo iza sebe sate i sate učenja, gundjanja, nervoze, nespavanja, jednom rečju svu studentsku muku da čami u maloj garsonjeri u Novom Sadu, do sledećeg roka koji već proviruje iza sledeće kalendarske stranice ali se pravimo da ga ne vidimo.

Petak ujutru, moj omiljeni dan u nedelji - zbog vikenda koji ga prati, dodatno ulepšan i sms porukom:
- ćao, krenuću busom u tri, čekaj me pa da idemo zajedno kući :))
Smajli je, normalno, nezaobilazan.
Ljubi je majka, osmeh mi se razvukao od uveta do uveta i podstaknuta onim ekstra majčinskim genom već razmišljam o kolačima koje ću praviti .

U svim tim razmišljanjima i smišljanjima, čoveče šta bi bilo da studiraju i žive u inostranstvu, nisam ni primetila kad se primakao kraj radnog vremena, te sva srećna odoh na autobusku da dočekam još jedno dete. Drugo se već razbaškarilo u sobi, mislim baaaaš razbaškarilo, te poput balerine hodam na prstima kad ulazim unutra, i to ne zbog moje gracioznosti već zbog manjka slobodnog prostora.

 Čudno!!! Do pre par dana mi je izgledala tako velika i prostrana.
Na peronu tek par ljudi koji nakon radnog dana jedva čekaju da se vrate u svoj kućni mir i uobičajenu rutinu, i jedan mladi par, mladić i devojka, zaokupljeni jedno drugim da verovatno nisu ni konstatovali naše prisustvo.
Prvo poljupci u tišini,  pa šapati koji su nekako polako počeli dobijati na tonskoj vrednosti, dok se sve nije pretvorilo u poluglasnu raspravu.
Da smo peronski stubovi manje bi ih interesovalo što prisustvujemo njihovoj prepirci iako su  naše glave i nehotice počele da rotiraju ka njihovom pravcu.
- Neću, rekla sam ti. Ili idemo sami ili ja ne idem.
- Pa znaš da sam se već dogovorio sa ekipom. Brate, baš si nekad naporna. Pa uvek idemo zajedno.
- Baš zato i neću. Stalno ista ekipa, ista mesta, ista žvaka. Smorim se već kad pomislim na to.
Onako pekarski raspoložena ceo dan sve me to podseti na filovanje torte - red nagovaranja, red raspravljanja, dok ne dodjosmo do šlaga....
-Znači sad te i ja smaram, dosadan sam.
- Pa kad se stalno ponavljaš, čim me pogledaš znam šta sledi.

                                            izvor:dontcallme betty. tumblr.com

- A ti si pa bolja, samo gundjaš.
- Ali bar to radim kreativnije...
Srećom stiže bus, i ja dograbih u zagrljaj torbe, kese, sa sve detetom pride, i izdvojismo se da pozovemo taksi a golupčići  ostaše da raspravljaju, mada pretpostavljam da će mlada kreativka isterati svoje.

                                            izvor:sttarynight.tumblr.com

Kreativnost je oduvek bila na ceni, a zaljubljenost joj je često veran satelit.

PINK kod

U nekim ranijim pisanijama sam već spomenula kako sam bolećiva prema bakama i dekama. Valjda me onako bespomoćni i slabi podsećaju na decu, koji su, usput rečeno, takodje moja velika slabost. Kad god ugledam neko dete prosto se otopim od miline ( ne znam da li je to znak da se polako pripremam za - jednog lepog dana - unučiće!!!! ili žene u sebi nose ekstra dodati materinski gen koji se aktivira na svaki nežni glasić).

                                                     izvor: bing.com

No, da se ja vratim na svoju temu - bake i deke, i savremenu tehnologiju.
Uživala sam dok sam podučavala i gledala svoju majku kako uči da koristi mobilni.
Naočare na sred namreškanog nosa, papir i olovka:
-Ajde molim te ispočetka, nisam stigla da zapišem. Znači prvo pritisnem meni....ma nikad ja neću ovo naučiti!!!
Naučila i poslala mi bezbroj sms-ova. I dogurala već i do laptopa i skype aplikacije da ne izgubi vezu sa svojom, širom sveta, rasutom rodbinom. Možda male stvari ali njoj veliko zadovoljstvo.
Jedno od velikih izazova joj je bilo, kao i većini penzionera, korišćenje bankomata. No uz malo vežbe, asistencije i huktanja savladasmo i to gradivo kako bi izbegla gužve i čekanja u redu u dane isplate penzija.
U davna srećna vremena ovde su postojale samo dve banke, sad ih ima dvanaest, ali su penzioneri, valjda po uvreženoj navici i dalje uglavnom locirani u one dve stare, "proverene", što bi oni rekli "naše"  banke, te  kada je isplata penzija formiraju redove i izvan šalterskih prostorija, malo se gurkaju i prepiru, više druže i pričaju.
No neki zbog kojekakvih razloga završe i ispred bankomata zbunjeni i uplašeni kao i moja majka.
Vraćajući se s posla zatekoh jednu baku kako drži karticu i kovertu sa pinom ispred bankomata, nesigurna i kolebljiva, u pat poziciji jer joj pare trebaju a banka zatvorena.
Bi mi žao, svi su oni radili, brinuli se o porodici, susretali se sa raznim životnim mukama i problemima i rešavali ih, da bi ih ovako stare plašila gomila gvoždja sa dugmićima.
Primetivši da zastajkujem zaustavi me snebivljivo
- Izvini ćero, možeš li mi pomoći, ne znam ti se ja baš snaći sa ovim, a bojim se progutaće mi karticu pa ću ostati i bez kartice i bez para.
- Ma mogu, dajte mi samo katicu. Vidite, ovde.....
i tu poče kratki kurs dok ne dodjosmo do dela

-Ukucajte sada vaš pin

- Joj ne vidim ti ja dobro bez naočara evo tebi ovaj PINK kod pa ti to lepo ukucaj da ja ne pogrešim.

 

Uspešno odradismo našu ružičastu transakciju i odosmo svaka svojim poslom dalje.

Za Beograd ♪ ♪ ♪ za Beograd ♪ ♪ ♪

Svake godine imamo obavezu da obavimo lekarski pregled. Bar mi stariji, ili lepše rečeno - zreliji i iskusniji, oni mladji imaju više vremena na raspolaganju te mogu koju godinu i da preskoče.

Firma časti, i pregled i prevoz, pošto je sve, verovatno već pogadjate, u Beogradu. Galantno i fino sa njihove strane . Na nama je samo da nadjemo prevoznika i dodjemo.

Kako nas je bilo svega troje,onih obaveznih, odlučili smo da angažujemo jednog od lokalnih autoprevoznika da nam obezbedi kola sa sve  klimom kako ne bismo izgledali k’o šlogirani karanfili kad stignemo do odredišta.

Polazak u subotu, u 7, kod fontane.

Skupismo se mi tu, u dogovoreno vreme, polupospani, blago nikakvi zbog ukradene subote. 

Prevoza ni na vidiku. Nakon poziva rečeno nam je da stiže za 15 min.

Kad ste pospani a ne smete da popijete kafu I znate da ćete se u narednih par sati truckati radi nekoliko pregleda, 15 minuta jaaako sporo prolazi.

Uskoro stiže neki žuti stari kombi I parkira kraj nas. Otvoriše se vrata…

-Šta čekamo, ulazite pa da krećemo!!!

Gledamo se, niko ne ulazi. Ej, nas je troje a stigao je drndavi kombi sa minimum 10 sedišta.

Opšti zaključak – greška.

Napokon nas čovek ubedi da je to – to, I nemajući kud udjosmo.

Unutra neka žena

-To mi je supruga, kad već idemo u istom pravcu da je odbacim da ne čeka autobus, nećemo autoputem što da džabe plaćamo putarinu, stići ćemo I ovako. A ima I mesta.

Ima, nije da nema, rasporedismo se svako na po dva I još preostalo, ali kakvih mesta….kao u onim starim gradskim autobusima, a iznad nas smotana ćebad I stara radnička odela. Kao da smo u sred snimanja drugog dela filma KO TO TAMO PEVA (priče preživelih).

Imala sam neodoljivu želju da zapevam 

A put, k’o švajcarski sir, rupa do rupe.

Skakutali smo kao džakovi krompira.

U neko doba žena izadje a mi nastavismo naše putovanje.

Umesto klime dobismo domaću promaju.

 U par navrata sam pokušala da popijem malo vode ali sam više uspela da prolijem no popijem. Od knjige takodje nije bilo vajde pošto nikako nisam uspevala da skakučući ukopčam koji red sam pročitala a koji treba da čitam I posle par potpuno nebuloznih rečenica odložih je do daljnjeg na sigurno.

Ni sa spavanjem nisam mnogo bolje prošla, sa svakim malo većim odskokom uspostavljala sam bliski, prilično bolan,  susret sa prozorom, te odustadoh I predadoh se čarima domaćeg turizma pokušavajući da uživam u lepoti mile nam domovine, ili bar u onome što se naziralo kroz musava stakla.

Vozač je uživao, malo pevajući u duetu sa mladim I starim nadama  naše “narodne” muzike, malo pričajući sa nama.

Pred sam Beograd saznadosmo da naš "Miško" baš i ne poznaje dobro grad i da nije siguran gde treba da nas vozi te svi brže bolje povadismo mobilne I počesmo da googlujemo, ko mape ko gps, te uz par instrukcija

-NE TU!!,

- VRATI SE!!,

-NE DESNO ČOVEČE LEVO, LEVO....

Konačno stigosmo…

Malo je falilo da nas upute na dalje pretrage, jer su nam poduže tražili ispreturane organe ali sve u svemu I to preživesmo, ja čak I sa benefitom pošto su mi se od truckanja kamenčići u bubregu pretvorili u sitni pesak.

Povratak mi je ostao u nekom mutnom sećanju, od toplote ravne onoj na kojoj pečem kolače i mozak mi je već bio u nekom polutečnom stanju te sam više od pola puta dremala u nekom polusnu.

No, sve je po dolasku sredjeno sa par tuširanja, dve kafe, dva brufena i ledeno hladnom cedevitom.

Evolucija

Svi znamo za čuvenog Darvina, sina ugledne porodice,prikrivenom avanturisti, kojem je rekla bih više prijalo putovanje nego obavljanje dosadnih svakodnevnih poslova,  i njegovu teoriju evolucije.
Sama sam lično u blagom raskoraku po tom pitanju, nisam vernik ali izgleda ni potpuni ateista. Ne verujem u bajke, ali ni u postepene, vekovne  milimetarske pomake koje su od nečega stvorile nešto.

O, sve sam ja to ucila i naučila, odgovarala i dobijala  petice ali sa rezervom. Nisam baš bila plodno tlo za uzgoj evolucije.

Ali u poslednje vreme moram priznati da polako poklanjam poverenje čika Čarlsu a sve to zarad jednog najobičnijeg kučeta, bez pedigrea ali definitivno sa integritetom i karakterom.
Kad mi dosadi ona ranije pomenuta kolona vozila (kojom brižni roditelji voze svoje potomke u školu da se ne daj bože deca ne izmore, treba im  snaga za tu silnu bauk nauku koja vreba iza zatamnjenih školskih vrata) na posao idem drugim putem, malim uzanim cik-cak ulicama u kojima  svaka kuća ima svog psa (češće pse) čuvara.
Ako pogledu prolaznika (ne)namernika već nije izložen sam pas zbog visoke ograde, onda je tu bar vidljiv natpis tipa PAS UJEDA, OVDE JA ČUVAM, ČUVAJ SE PSA ili bar slika  canis familiaris čisto da se zna šta ga čeka ako nenajavljen odluči da navrati na kaficu ili u bespovratnu pozajmicu pokretnih dobara.
Često mi se desi kad ranim jutrom, skockana koliko to već ranim jutrom uspem,  krenem na posao i to, u blaženoj rajskoj jutarnjoj tišini, obznanim morzeovom azbukom svojih štiklica svim kučićima, budem ispraćena horskim besomučnim lavežom od početne do krajnje tačke utvrdjene maršute.
Čoveče, da sam  Cruella de Vil ne bih izazvala veću pažnju i gromoglasniju graju.

                                          slika: papaioannou-giannis.net

Odlično je za razbudjivanje, bolje čak i od jutarnje kafe - jedino ima jedan manji nedostatak, postoji velika verovatnoća nuspojave - glavobolje.

No, kako svako pravilo, po pravilu, ima izuzetak, tako se i ovde pojavio jedan mali kučeći izuzetak.
Već pomenuto kuče živi u kući, tačnije u dvorištu sa rešetkastom ogradom, ali donji deo je od betona visokim nešto više od pola metra tako da mu je uskraćen pogled na ulicu. Da bi dobilo kakav takav uvid o tome šta se dešava sa "one druge strane duge" primorano je da se podigne na zadnje šape jer mu je samo tako glava iznad betonske ograde.
  I kad god prodjem tuda zateknem ga u istom položaju, uspravljenog, tihog, kako budno osmatra šta se 
dešava. Ponekad onako dvonožno dogega još malo bliže ogradi. Valjda da mu štogod ne promakne. Ali ga još ni jednom nisam čula da je zalajao i pridružio se horu komšijskih pasa.
Ne bih me začudilo, čini mi se, da mi uskoro, pri prolasku klimne glavom kao starom poznaniku dok me gleda onim tužnim okruglim okicama.

 Kad malo  bolje razmislim ima nešto u toj evoluciji...ima,ima...

                                             slika: commons.wikimedia.org

Bi ja al se bojim

Većinu mog posla, statistički gledano verovatno i celih 90%, čine kontakti sa ljudima.
A ljudi k'o ljudi. Ne kaže se džabe - sto ljudi sto ćudi.

Nekad su to izuzetno prijatni susreti, nekad veoma onespokojavajući, nekad sa tendencijom prelaska u kategoriju hladnog rata....Verovatno sve zavisi kako se kog momenta KO, ŠTA i GDE zadesi.
I kako se poklope mentalne kockice, i moje, i osobe sa druge strane.

Bude tu svega, usled bliskog kontakta često se nagutam mirisa belog luka, alkoholnih isparenja u solidnim koncetracijama te me nekad strah kad krenem kući da me ne zaustavi milicija jer nisam sigurna da u tim momentima ne prelazim dozvoljenih 0,3 ‰ "per mille" .
Naročito sam, a to valjda ide s godinama - pošto to čeka svakog od nas, osetljiva na starije ljude. Dragi su mi. I oni narogušeni, namćorasti, prijatni, nasmejani, ogorčeni, svadljivi, nesigurni... Nekako od njih sve mogu da prihvatim, oprostim, shvatim ili zanemarim.
Skoro mi je bio jedan dekica, što bi rekao Duško Radović "narogušen i ljut sav".

                                                              slika: www.dobrota-edu.me
Žalio se na administraciju i papirologiju, "lopove", tražio listinge svojih obaveza godinama unazad i pravio mi promaju mašući prastarim uplatnicama na kojima se samo prašina odomaćila a koje su i brojevi i slova davno napustili.
A istina malo je i cugnuo, ono zdravlja radi verovatno.
Tu je počelo naše pregovaranje, i nadgovaranje, moje uz osmehe, njegovo uz simpatično mrgodjenje i negodovanje.
- Nemojte vi tu meni da se smeškate, sve uz osmeh pa ćete me na sud. Hoću bre sve da vidim na papiru, i šta i kad sam po vama platio i šta ste mi sakrili i ukrali. Ja sve čuvam. Evo sve je tu, evo crno na belo, nema prevare!!!
I dalje se mršti i maše li maše.Od silnog mahanja stare uplatnice se valjda samo  inercijom još drže na okupu.
-Nije problem gospodine, dobićete sve izvode ali morate malo sačekati treba vremena da ih dobijemo iz arhive.
- Ma imam ja vremena (polako se pomalja primirje iza sedih namršenih obrva), penzioner sam ti ja, jedino još vremena imam. A hoće li to dugo, mogu li dok čekam da odem do kafane?
- Slobodno. Biće spremno za jedno sat vremena, pa vi naiđite.
- Ma vidi devojko (blagosloven bio tako kratkovid!!), kafanu ću ja odovud  i naći, ali se bojim da odonud vas  posle bome neću naći.

Vredna frizerka

Kad se nadjete u redu i čekate da obavite šta već treba da obavite ne možete da ne čujete razgovor ljudi oko vas. Obično su tu pitanja o zdravlju koja jedva dočekamo da se zdušno iskukamo, o vremenu koja istina nisu dosad bila toliko zastupljena u tom nekom repertoaru kurtoaznih pitanja, ali obzirom da smo došli dotle da u jednom danu preživimo nekoliko godišnjih doba nije ni čudo što sve više ličimo na engleze ( po tom pitanju ), o deci...
Ali ponekad se iz sasvim bezazlenog komentara može čuti i simpatična priča.
Danas sam posle posla navratila u banku da podignem platu.
Ispred mene čovek sa gomilom naloga, meni nepoznat, ali ne i blagajnici:
-Dobar dan gospodine, kako ste, je li to nova frizura?
- Joj ne pitajte!
Gospodin je,čini se, nešto mladji od mene (a konstatovali smo već da ja po tom pitanju imam solidno iskustvo) ošišan mladalački, mašinicom, na prvi pogled rekla bih 0.5. Ne znam kakvu je ranije imao frizuru ali vidim da se blagajnica solidno zabavlja.
-Zašto?
-Ma otišao sam pre neki dan na šišanje, samo malo da skratim kosu, ali moj frizer nije bio tamo nego neka devojka. Pitala je želim li da me ona ošiša. Pa tu nema šta da bude komplikovano, pristao sam. Tad i nikad više.
-Pa šta ste joj rekli?
-Da mi skrati kosu. Počela je da me češlja i ja sam zažmurio jer sam mislio da hoće da mi skrati šiške i otvorio sam oči kad je već prešla mašinicom preko moje glave. I tad sam morao da je pustim da završi šta je počela.
- Narašće brzo, ne brinite.
-Nije sad više tako strašno. Tokom dana se i ne setim, najgore je ujutru i uveče kad se pogledam u ogledalo.

                                                    slika: m.demotivation.us
Slegnu ramenima, pokupi svoje naloge i ode.
Došlo mi je da ga zaustavim i da mu stisnem ruku, puna neke empatije i totalnog razumevanja.
Moja iskustva sa frizerima su uglavnom slična, polutraumatična, pošto sam u bar 90% slučajeva izlazila iz salona sa dijametralno suprotnim frizurama od onih koje sam tražila, te sam da skratim muku i sebi i njima skratila i kosu.
Mada me sad malo hvata strah, šta kad  naraste pa odem da je skratim?
 Moraću širom da otvorim oči i  bez treptaja budno pazim da im u vidno polje ne dodje časopis sa slikom Sinéad O'Connor!!!!

Pomodarstvo ili potreba

Deca su naše najveće blago.Bila i biće.
Za i u ime dece radimo sve što treba, a bogami i ono što ne treba, ali ...to je za dečije dobro....a može se...da se dete ne izdvaja....i sijaset sličnih opravdanja u svakom čošku svesti i podsvesti.
No idemo iz početka.
Skoro svako jutro prolazim pored osnovne škole, (mada ponekad izaberem i drugi put, čisto promene radi - kažu dobro je za mozak) i uvek me iznova zaprepasti slika kolone vozila ispred škole. U pitanju je jednosmerna ulica, mala i dosta uzana, i u tom nekom špicu , oko 10tak minuta pred početak nastave krcata je kolima, bez obzira na godišnje doba, doba deteta ili blizine škole (neke lično poznajem i znam da stanuju blizu i da im do škole treba maltene 5 minuta hoda).
Na  početku ulice ima jedna veća površina  koju kao stajalište koriste školski autobusi, ali "brižnim" roditeljima se i to čini predaleko te "naslednike i naslednice"  svoje loze iskrcavaju pred samim školskim vratima.
Kao na pokretnoj traci. Kola se zaustave, u zavisnosti od godišta deteta roditelj izadje da pomogne detetu, ili ne, dete kreće ka vratima škole, tata ili mama mahnu, pale kola i idu dalje. Sledeća staju, dete izlazi, postupak se ponavlja, kola kreću, sledeća staju......
Ukoliko je pak roditelj zauzet ili kola iz raznoraznih razloga nisu u funkciji uskoči i  pokoji taksi, čisto da razbije monotoniju.
Jedini problem nastaje kad se poneko zbuni pa u jednosmernu ulicu uleti sa suprotne strane, e tu nastaje prava muka.
Kola se jedva mimoilaze, a deca se na licu mesta upoznaju sa svom lepotom našeg divnog jezika a bogami često saznaju za rodbinu koju nisu ni znali da imaju.
A ako je još i klizavo verujem da i roditelji moraju da spremaju roditeljska opravdanja pošto dok izvuku kola iz nanosa snega (kao prošle zime) prodje i po sat vremena.
Najinteresantnije je kada pada kiša. Nema šanse da predjete tih 5o metara ulice a ne budete isprskani od glave do pete, jer kako istovare decu tate ili mame postižu ubrzanja ko da su na pisti za uzletanje i poput svojih juniora ne propuste ni  najmanju baricu da prodju praaaavo kroz nju. Ma strelci bez premca, ni jednu ne omanu.

Provincijalka u Beogradu

Htela sam da pišem o nečem sasvim drugom, što je takodje vezano za Beograd, ali mi je i sama pomisao na Beograd vratila sećanje nekih osam godina unazad i na moje prvo samostalno putovanje u milu nam prestonicu.
Dotada sam u Beogradu bila nekoliko puta, na ekskurzijama i kako to biva u tom dobu, više pažnje sam poklanjala društvu nego spomeniku na Kalemegdanu i Avali, "konju" na Trgu , zoološkom vrtu i pozorištu gde smo odgledali Pygmalion i to, good for us, na engleskom jeziku.
 Kasnije jednostavno nije bilo potrebe da putujem do Beograda,  Novi Sad se savršeno uklopio u moje potrebe i postao i ostao moja velika ljubav.
Elem da malo skratim, firma u kojoj sam radila je počela da se reorganizuje. Unajmljivanje renomirane firme za izradu projekta (koji je pretpostavljam koštao koliko i plate radnika koji su trebali da postanu "tehnološki višak"), i želja za nekom promenom rezultirala je potragom za novim poslom.
Centrala nove, potencijalne firme u Beogradu, kao i , moje sreće, prijemni razgovor za posao.
Iz straha da ne sidjem na pogrešnoj stanici (čudan strah za nekog kome je otac bio šef železničke stanice i ko je imao besplatnu voznu kartu) odlučih se za autobus.
Šta ima da razmišljam, ne? Ovde sednem, tamo sidjem , na stanici nadjem taksi  i to je to....bar je bilo to dok nismo stigli u Beograd i ...zadnja stanica, svi izlaze.
Kud ću, šta ću, moram i ja.
Nemam pojma gde sam, ne vidim taksi, ne vidim stanicu, ne znam ni na koju stranu da krenem.

 

                                          izvor: http://dontcallmebetty.tumblr.com

Pozovem koleginicu, po običaju nije uz telefon.
Pozovem brata, studirao je u Beogradu, znaće.
- Ej, ćao, evo stigoh u Bg, gde je ovde molim te autobuska stanica?
Prvo muk, a onda provala smeha.
- Pa gde si pobogu sišla?
-Gde i svi, nemam pojma gde sam. Imaš li broj neke taksi službe?
-Nemam. Kako da ti objasnim kad ne znam gde si, vidi najbolje prati ljude sa većim koferima, ići će ili do stanice ili do nekog taksija.
Super, počeću k'o lopov da se šunjam za ljudima sa koferima, ali je imalo smisla i nedaleko odatle, gle iznenadjenja - stanica. 
I konačno taksi.
Žena vozač -prijatna, nasmejana.
-Može do Novog Beograda?
-Kako da ne, udji dušo.
I "duša" udje, i baci se u razgovor sa prijatnom gospodjom, tipa ko sam, šta sam....uz povremene prekide "o, vidi baš gužva ovde", dok ne stigosmo.
-Hvala, koliko sam dužna?
- 20 evra, može i u dinarima (pre 8 godina!!!vidovita žena), i ako hoćeš sačekaću da završiš!
Jeste da je ovo glavni grad, i nije da kod nas ima taksija da mogu uporediti, ali čoveče..Jadni ovi beogradjani, kako li preživljavaju.
Sreća te je prethodnih dana bila plata pa sam se dobro pripremila, ipak idem u Beograd, malo šopinga i tako to.
Platih sva svezana u čvor,
-Nemojte me čekati, ne znam kad ću završiti.
Posao sam dobila, kao i broj regularne taksi službe, uz napomenu:
-Pazite se "divljaka", love neiskusne i naplaćuju k'o sam đavo.
Ma šta mi reče!!!!! Mogle su mi komotno izrasti magareće uši kako sam se osećala tog momenta.
Povratak me koštao skoro 10 puta manje, šoping sam preskočila i sva sretna vratila se u svoju provinciju bez  divljih i pitomih taksija.
Štošta se promenilo od tada.
U Beograd idem po potrebi i svaki put zahvaljujem bogu na genijalcima koji izumeše GPS uredjaje, a taxi službe se razmnožiše čak i u mom mestašcetu koji za sat vremena možeš prepešačiti uzduž i popreko.

                                                      izvor: http://dontcallmebetty.tumbir.com







-

Nepravda pa to ti je

Nikako da nadjem vremena da bar protrčim kroz svoj rodoslov.
Ali kad napravim rekapitulaciju svojih dosadašnjih stavova i odluka počinjem ozbiljno da strahujem da sam u rodu sa Don Kihotom.

Već ranije spomenuti manjak samopouzdanja je na mom kantaru izbalansiran viškom tvrdoglavosti, što je opet najčešće išlo na moju štetu.
Dok sam bila mladja uvek su mogla dobro da posluže opravdanja tipa "mladost-ludost", ali su povećanjem godina ova opravdanja gubila na smislu, mladost se izgubila ali ludost je ostala.
No ako je verovati Meši Selimoviću (a trebalo bi, pametan čovek) "bosanac tek pred starost stiče pamet" valjda ću je i ja steći uskoro.


U srednjoj školi su me već i profesori prozvali Kalimero. Uvek izabirana od strane drugova da budem predstavnik razreda (što sam onako naivna smatrala da je odraz njihovog poverenja- da bi se ispostavilo da je to samo obaveza od koje su svi bežali) na sednicama sam se spoticala pri "poklanjanju" ocena radi popravke proseka, ali isključivo odličnim učenicima, i smatrala da je to nepravda prema drugima....Pravi Kalimero...

Sreća pa više niko ne čuva one stare leksikone, kakva sam bila možda sam pod pojmom "omiljena pesma" pisala Internacionala.

 Zapatilo se to isterivanje pravde u meni pa još uvek izbija po koja klica i to kad je najmanje potrebno, tj potpuno nepotrebno, te se i sad ponekad zamerim ponekome braneći ponekoga.
Dakle nadjem li ikad vremena da malo proverim to svoje rodoslovno stablo ne bi se začudila da na nekoj grani čuči izmoreni Don Kihot. 

                                                       izvor:http://bs.wikipedia.org

E moj Don Kihote, ludo stara, umesto što si se razmetao pred  vetrenjačama za svoj račun a u ime Dulsineje bolje da si zavrnuo rukave i bacio se na mlevenje brašna.
A i meni bi bolje bilo, ovako retorički nastrojenoj da sam završila pravo i otvorila privatnu praksicu pa da legalnim putem isterujem pravdu. Možda bih konačno napunila i kasicu prasicu dok bih do mile volje uzvikivala "Nepravda pa to ti je!"

Uzela je naše pare!!!!

Verujem da većina od nas misli da vodi običan život - jednoličan, dosadan.Poput izlizanog klišea, bez smisla.

                                                      izvor : dontcallmebetty.tumbir.com
Ali nisu potrebne velike stvari i dogadjaji da nam donesu toliko potrebnu različitost i osveženje u nekom danu. Dovoljne su male, sasvim male stvari, samo ako smo voljni da ih vidimo, čujemo, osetimo. Male stvari koje i čine život.
Toliko toga se dešava oko nas lepog, ružnog, tužnog a mi pored toga prozujimo, progmižemo ili jednostavno prodjemo bez zastajkivanja ili zaustavljanja. Ponekad smo previše zauzeti mislima, problemima, ma samima sobom da bi nam drugi delovali dovoljno zanimljivi da na njih obratimo pažnju.
Zastanite.... zatvorite oči....i dopustite sebi da vas dotaknu te male sitnice, da vam ulepšaju dan i vrate osmeh.

                                                  izvor:dontcallmebetty.tumbitr.com
Pre neki dan sam bila u pošti. Ispred mene mlada majka sa ćerkicom. Slatka devojčica od nekih 4 godine, prekrštenih ručica. Oličenje nadurenosti i nezadovoljstva.
- Hoću sladoled!!!
- Hladno je mila, razbolećeš se.
-Neću! Hoću sladoled, obećala si!!!
(koliko li smo samo uzaludnih obećanja rasejali oko sebe, ako bi kojim slučajem postojala neka zasebna dimenzija datih i odbačenih obećanja-tamo mora da je neverovatna gužva u saobraćaju)
-Kad bude toplije, a mama sad nema ni para. Vidi, moram da platim neke račune i da onoj teti dam pare tako da sad ne mogu da ti kupim sladoled. Drugi put, dobro?
I u toj prepirci dođoše do šaltera, i kad je sve bilo gotovo žena sa šaltera, vrlo simpatična i nasmejana ih pozdravi:
- Dovidjenja. Dovidjenja dušice!!
Malecka ćuti, i dalje slatka i nadurena.
-Hajde mila,budi dobra i  reci teti dovidjenja.
-Neću, UZELA TI JE SVE PARE!!!!
Isplazi se prema šalteru i briznu u plač.

Ogledalce, ogledalce

Sve više počinjem da ličim na Đorđeta Balaševića.
Kao on, ni ja ujutru kad se pogledam u ogledalo ne mogu da prepoznam osobu sa druge strane.
Mislim stvarno ljudi, valjda bar ja znam kako izgledam, znam da imam pooodosta godina, i znam da nikad ne bih ušla u uži (ha), dobro ni u onaj malo širi izbor na izboru za mis, ali to čupavo, izbečeno čudo....ne,ne...
Žaliću se ili ću vratiti ogledalo. Definitivno su mi prodali falš robu.
Pozvaću se na zakon o zaštiti potrošača, još ću tražiti i nadoknadu za pretrpljeni duševni bol.

Dobro..ako malo bolje pogledam ... nije da je moja kosa nešto mnogo bolja. Istina je da malo, poput poluskršene metle štrči u svim pravcima prkoseći (ovo bi čak i Njutna zbunilo) sili gravitacije, ipak...
Nije ni da sam ujutru kad ustanem baš sva svoja, bar ne do prve kafe, ali..ipak...

                                                      izvor:jolson.typepad.com

Možda ga neću baš danas vratiti, nemam ja vremena za bacanje i dangubljenje. Uostalom nisam baš toliko sujetna da se nerviram zbog tamo neke iskrivljene slike u ogledalu.

Možda ću samo malo, kad dodjem kući s posla, umutiti žumance sa ono nekoliko kašika maslinovog ulja što sam ostavila za salatu i napraviti pakovanje za kosu, kažu čuda čini, ma samo da probam, dok kuvam ručak za sutra, a možda se malo i navijem....a nisam se davno ni farbala.
Pa ću ogledalce, ogledalce moje, da te pitam sutra...... !!!

                                                        izvor: www.telegraf.rs

PS

Što se tiče vožnje bicikla
 - obećanje ispunjeno, išla sam do mame biciklom
 - upala mišića obnovljena, još uvek mi kolena klecaju
 - za sve koji nisu vozili davno bicikl jedan savet - ne izigravajte Bredli Viginsa (prošlogodišnji pobednik Tour de France) po svaku cenu, ni na najblažim uzbrdicama. Nakon 100tinjak metara vožnje na zaista blagoj uzbrdici mislim da su mi i kolibri zavideli na broju otkucaja srca a bogami i na broju udaha u minuti,
ali što se tiče brzine...sramota reći ali su me i stariji ljudi peške zaobilazili
 - a proverite i vremensku prognozu, ono reda radi da se ne biste vratili kući mokri kao da ste ušli pod tuš obučeni.

mada sam, iako mokra, moram priznati bila happy again, a koliko ću to biti sutra sa bnovljenom upalom mišića, nije možda ni bitno, računa se ovo sada i ovde. A za sada je to dovoljno.

Železničke tuge

Verujem da je medju vama malo onih koji se sećaju Miladina Šobića i njegove pesme "Železničke tuge",
e mene moje jutrošnje putešestvije podseti na tu pesmu.
Ovo je inače malo mesto, petak, maturanti već uveliko slave, studenti u većim mestima slušaju šta se još slušati mora...znači teška pustoš.
Dok lupkam svojim štiklicama koračajući po praznoj čekaonici imam utisak da ću probuditi sve koji se do sad nisu probudili u prečniku bar nekih 500 m, a mislim da su u istom tom prečniku morali da me čuju svi koji su već budni izuzev onih kojima je neophodan slušni aparat,a isti nisu stavili iz kojekakvih razloga.
Elem, dolazim do šaltera i čekam, čekam...čekam...........
Nakon dobrih 10tak minuta izranja gospodja (nije mi bilo baš najjasnije iz kojeg ćoška) i 'ladno mi saopštava da će se karte prodavati tek za 10 min jer sad sredjuje "dokumentaciju"  koju i pored dosta solidnog vida ne vidim u maloj prostoriji (reklo bi se 3 sa 3).
Toliko je besmisleno da prosto ne mogu ni da se ljutim, i jedina reakcija mi je neki poluosmeh koji mi se oteo kontroli, a onda sledi još neverovatniji nastavak - ni ne pitavši me gde putujem saopštava mi da će voz kasniti.
"Ali kad sam vas zvala pre pola sata rekli ste mi da voz polazi na vreme!-
" A za gde?" pita, sad već podbočeno, zbog čega osetih olakšanje zbog debele staklene pregrade izmedju nas
"Za Beograd"
"A, taj ide na vreme."
Šta reći!?!!!

izvor: http://www1.vukajlija.com