Deca su naše najveće blago.Bila i biće.
Za i u ime dece radimo sve što treba, a bogami i ono što ne treba, ali ...to je za dečije dobro....a može se...da se dete ne izdvaja....i sijaset sličnih opravdanja u svakom čošku svesti i podsvesti.
No idemo iz početka.
Skoro svako jutro prolazim pored osnovne škole, (mada ponekad izaberem i drugi put, čisto promene radi - kažu dobro je za mozak) i uvek me iznova zaprepasti slika kolone vozila ispred škole. U pitanju je jednosmerna ulica, mala i dosta uzana, i u tom nekom špicu , oko 10tak minuta pred početak nastave krcata je kolima, bez obzira na godišnje doba, doba deteta ili blizine škole (neke lično poznajem i znam da stanuju blizu i da im do škole treba maltene 5 minuta hoda).
Na početku ulice ima jedna veća površina koju kao stajalište koriste školski autobusi, ali "brižnim" roditeljima se i to čini predaleko te "naslednike i naslednice" svoje loze iskrcavaju pred samim školskim vratima.
Kao na pokretnoj traci. Kola se zaustave, u zavisnosti od godišta deteta roditelj izadje da pomogne detetu, ili ne, dete kreće ka vratima škole, tata ili mama mahnu, pale kola i idu dalje. Sledeća staju, dete izlazi, postupak se ponavlja, kola kreću, sledeća staju......
Ukoliko je pak roditelj zauzet ili kola iz raznoraznih razloga nisu u funkciji uskoči i pokoji taksi, čisto da razbije monotoniju.
Jedini problem nastaje kad se poneko zbuni pa u jednosmernu ulicu uleti sa suprotne strane, e tu nastaje prava muka.
Kola se jedva mimoilaze, a deca se na licu mesta upoznaju sa svom lepotom našeg divnog jezika a bogami često saznaju za rodbinu koju nisu ni znali da imaju.
A ako je još i klizavo verujem da i roditelji moraju da spremaju roditeljska opravdanja pošto dok izvuku kola iz nanosa snega (kao prošle zime) prodje i po sat vremena.
Najinteresantnije je kada pada kiša. Nema šanse da predjete tih 5o metara ulice a ne budete isprskani od glave do pete, jer kako istovare decu tate ili mame postižu ubrzanja ko da su na pisti za uzletanje i poput svojih juniora ne propuste ni najmanju baricu da prodju praaaavo kroz nju. Ma strelci bez premca, ni jednu ne omanu.
Za i u ime dece radimo sve što treba, a bogami i ono što ne treba, ali ...to je za dečije dobro....a može se...da se dete ne izdvaja....i sijaset sličnih opravdanja u svakom čošku svesti i podsvesti.
No idemo iz početka.
Skoro svako jutro prolazim pored osnovne škole, (mada ponekad izaberem i drugi put, čisto promene radi - kažu dobro je za mozak) i uvek me iznova zaprepasti slika kolone vozila ispred škole. U pitanju je jednosmerna ulica, mala i dosta uzana, i u tom nekom špicu , oko 10tak minuta pred početak nastave krcata je kolima, bez obzira na godišnje doba, doba deteta ili blizine škole (neke lično poznajem i znam da stanuju blizu i da im do škole treba maltene 5 minuta hoda).
Na početku ulice ima jedna veća površina koju kao stajalište koriste školski autobusi, ali "brižnim" roditeljima se i to čini predaleko te "naslednike i naslednice" svoje loze iskrcavaju pred samim školskim vratima.
Kao na pokretnoj traci. Kola se zaustave, u zavisnosti od godišta deteta roditelj izadje da pomogne detetu, ili ne, dete kreće ka vratima škole, tata ili mama mahnu, pale kola i idu dalje. Sledeća staju, dete izlazi, postupak se ponavlja, kola kreću, sledeća staju......
Ukoliko je pak roditelj zauzet ili kola iz raznoraznih razloga nisu u funkciji uskoči i pokoji taksi, čisto da razbije monotoniju.
Jedini problem nastaje kad se poneko zbuni pa u jednosmernu ulicu uleti sa suprotne strane, e tu nastaje prava muka.
Kola se jedva mimoilaze, a deca se na licu mesta upoznaju sa svom lepotom našeg divnog jezika a bogami često saznaju za rodbinu koju nisu ni znali da imaju.
A ako je još i klizavo verujem da i roditelji moraju da spremaju roditeljska opravdanja pošto dok izvuku kola iz nanosa snega (kao prošle zime) prodje i po sat vremena.
Najinteresantnije je kada pada kiša. Nema šanse da predjete tih 5o metara ulice a ne budete isprskani od glave do pete, jer kako istovare decu tate ili mame postižu ubrzanja ko da su na pisti za uzletanje i poput svojih juniora ne propuste ni najmanju baricu da prodju praaaavo kroz nju. Ma strelci bez premca, ni jednu ne omanu.
Nema komentara :
Objavi komentar