Evolucija

Svi znamo za čuvenog Darvina, sina ugledne porodice,prikrivenom avanturisti, kojem je rekla bih više prijalo putovanje nego obavljanje dosadnih svakodnevnih poslova,  i njegovu teoriju evolucije.
Sama sam lično u blagom raskoraku po tom pitanju, nisam vernik ali izgleda ni potpuni ateista. Ne verujem u bajke, ali ni u postepene, vekovne  milimetarske pomake koje su od nečega stvorile nešto.

O, sve sam ja to ucila i naučila, odgovarala i dobijala  petice ali sa rezervom. Nisam baš bila plodno tlo za uzgoj evolucije.

Ali u poslednje vreme moram priznati da polako poklanjam poverenje čika Čarlsu a sve to zarad jednog najobičnijeg kučeta, bez pedigrea ali definitivno sa integritetom i karakterom.
Kad mi dosadi ona ranije pomenuta kolona vozila (kojom brižni roditelji voze svoje potomke u školu da se ne daj bože deca ne izmore, treba im  snaga za tu silnu bauk nauku koja vreba iza zatamnjenih školskih vrata) na posao idem drugim putem, malim uzanim cik-cak ulicama u kojima  svaka kuća ima svog psa (češće pse) čuvara.
Ako pogledu prolaznika (ne)namernika već nije izložen sam pas zbog visoke ograde, onda je tu bar vidljiv natpis tipa PAS UJEDA, OVDE JA ČUVAM, ČUVAJ SE PSA ili bar slika  canis familiaris čisto da se zna šta ga čeka ako nenajavljen odluči da navrati na kaficu ili u bespovratnu pozajmicu pokretnih dobara.
Često mi se desi kad ranim jutrom, skockana koliko to već ranim jutrom uspem,  krenem na posao i to, u blaženoj rajskoj jutarnjoj tišini, obznanim morzeovom azbukom svojih štiklica svim kučićima, budem ispraćena horskim besomučnim lavežom od početne do krajnje tačke utvrdjene maršute.
Čoveče, da sam  Cruella de Vil ne bih izazvala veću pažnju i gromoglasniju graju.

                                          slika: papaioannou-giannis.net

Odlično je za razbudjivanje, bolje čak i od jutarnje kafe - jedino ima jedan manji nedostatak, postoji velika verovatnoća nuspojave - glavobolje.

No, kako svako pravilo, po pravilu, ima izuzetak, tako se i ovde pojavio jedan mali kučeći izuzetak.
Već pomenuto kuče živi u kući, tačnije u dvorištu sa rešetkastom ogradom, ali donji deo je od betona visokim nešto više od pola metra tako da mu je uskraćen pogled na ulicu. Da bi dobilo kakav takav uvid o tome šta se dešava sa "one druge strane duge" primorano je da se podigne na zadnje šape jer mu je samo tako glava iznad betonske ograde.
  I kad god prodjem tuda zateknem ga u istom položaju, uspravljenog, tihog, kako budno osmatra šta se 
dešava. Ponekad onako dvonožno dogega još malo bliže ogradi. Valjda da mu štogod ne promakne. Ali ga još ni jednom nisam čula da je zalajao i pridružio se horu komšijskih pasa.
Ne bih me začudilo, čini mi se, da mi uskoro, pri prolasku klimne glavom kao starom poznaniku dok me gleda onim tužnim okruglim okicama.

 Kad malo  bolje razmislim ima nešto u toj evoluciji...ima,ima...

                                             slika: commons.wikimedia.org

Bi ja al se bojim

Većinu mog posla, statistički gledano verovatno i celih 90%, čine kontakti sa ljudima.
A ljudi k'o ljudi. Ne kaže se džabe - sto ljudi sto ćudi.

Nekad su to izuzetno prijatni susreti, nekad veoma onespokojavajući, nekad sa tendencijom prelaska u kategoriju hladnog rata....Verovatno sve zavisi kako se kog momenta KO, ŠTA i GDE zadesi.
I kako se poklope mentalne kockice, i moje, i osobe sa druge strane.

Bude tu svega, usled bliskog kontakta često se nagutam mirisa belog luka, alkoholnih isparenja u solidnim koncetracijama te me nekad strah kad krenem kući da me ne zaustavi milicija jer nisam sigurna da u tim momentima ne prelazim dozvoljenih 0,3 ‰ "per mille" .
Naročito sam, a to valjda ide s godinama - pošto to čeka svakog od nas, osetljiva na starije ljude. Dragi su mi. I oni narogušeni, namćorasti, prijatni, nasmejani, ogorčeni, svadljivi, nesigurni... Nekako od njih sve mogu da prihvatim, oprostim, shvatim ili zanemarim.
Skoro mi je bio jedan dekica, što bi rekao Duško Radović "narogušen i ljut sav".

                                                              slika: www.dobrota-edu.me
Žalio se na administraciju i papirologiju, "lopove", tražio listinge svojih obaveza godinama unazad i pravio mi promaju mašući prastarim uplatnicama na kojima se samo prašina odomaćila a koje su i brojevi i slova davno napustili.
A istina malo je i cugnuo, ono zdravlja radi verovatno.
Tu je počelo naše pregovaranje, i nadgovaranje, moje uz osmehe, njegovo uz simpatično mrgodjenje i negodovanje.
- Nemojte vi tu meni da se smeškate, sve uz osmeh pa ćete me na sud. Hoću bre sve da vidim na papiru, i šta i kad sam po vama platio i šta ste mi sakrili i ukrali. Ja sve čuvam. Evo sve je tu, evo crno na belo, nema prevare!!!
I dalje se mršti i maše li maše.Od silnog mahanja stare uplatnice se valjda samo  inercijom još drže na okupu.
-Nije problem gospodine, dobićete sve izvode ali morate malo sačekati treba vremena da ih dobijemo iz arhive.
- Ma imam ja vremena (polako se pomalja primirje iza sedih namršenih obrva), penzioner sam ti ja, jedino još vremena imam. A hoće li to dugo, mogu li dok čekam da odem do kafane?
- Slobodno. Biće spremno za jedno sat vremena, pa vi naiđite.
- Ma vidi devojko (blagosloven bio tako kratkovid!!), kafanu ću ja odovud  i naći, ali se bojim da odonud vas  posle bome neću naći.

Vredna frizerka

Kad se nadjete u redu i čekate da obavite šta već treba da obavite ne možete da ne čujete razgovor ljudi oko vas. Obično su tu pitanja o zdravlju koja jedva dočekamo da se zdušno iskukamo, o vremenu koja istina nisu dosad bila toliko zastupljena u tom nekom repertoaru kurtoaznih pitanja, ali obzirom da smo došli dotle da u jednom danu preživimo nekoliko godišnjih doba nije ni čudo što sve više ličimo na engleze ( po tom pitanju ), o deci...
Ali ponekad se iz sasvim bezazlenog komentara može čuti i simpatična priča.
Danas sam posle posla navratila u banku da podignem platu.
Ispred mene čovek sa gomilom naloga, meni nepoznat, ali ne i blagajnici:
-Dobar dan gospodine, kako ste, je li to nova frizura?
- Joj ne pitajte!
Gospodin je,čini se, nešto mladji od mene (a konstatovali smo već da ja po tom pitanju imam solidno iskustvo) ošišan mladalački, mašinicom, na prvi pogled rekla bih 0.5. Ne znam kakvu je ranije imao frizuru ali vidim da se blagajnica solidno zabavlja.
-Zašto?
-Ma otišao sam pre neki dan na šišanje, samo malo da skratim kosu, ali moj frizer nije bio tamo nego neka devojka. Pitala je želim li da me ona ošiša. Pa tu nema šta da bude komplikovano, pristao sam. Tad i nikad više.
-Pa šta ste joj rekli?
-Da mi skrati kosu. Počela je da me češlja i ja sam zažmurio jer sam mislio da hoće da mi skrati šiške i otvorio sam oči kad je već prešla mašinicom preko moje glave. I tad sam morao da je pustim da završi šta je počela.
- Narašće brzo, ne brinite.
-Nije sad više tako strašno. Tokom dana se i ne setim, najgore je ujutru i uveče kad se pogledam u ogledalo.

                                                    slika: m.demotivation.us
Slegnu ramenima, pokupi svoje naloge i ode.
Došlo mi je da ga zaustavim i da mu stisnem ruku, puna neke empatije i totalnog razumevanja.
Moja iskustva sa frizerima su uglavnom slična, polutraumatična, pošto sam u bar 90% slučajeva izlazila iz salona sa dijametralno suprotnim frizurama od onih koje sam tražila, te sam da skratim muku i sebi i njima skratila i kosu.
Mada me sad malo hvata strah, šta kad  naraste pa odem da je skratim?
 Moraću širom da otvorim oči i  bez treptaja budno pazim da im u vidno polje ne dodje časopis sa slikom Sinéad O'Connor!!!!

Pomodarstvo ili potreba

Deca su naše najveće blago.Bila i biće.
Za i u ime dece radimo sve što treba, a bogami i ono što ne treba, ali ...to je za dečije dobro....a može se...da se dete ne izdvaja....i sijaset sličnih opravdanja u svakom čošku svesti i podsvesti.
No idemo iz početka.
Skoro svako jutro prolazim pored osnovne škole, (mada ponekad izaberem i drugi put, čisto promene radi - kažu dobro je za mozak) i uvek me iznova zaprepasti slika kolone vozila ispred škole. U pitanju je jednosmerna ulica, mala i dosta uzana, i u tom nekom špicu , oko 10tak minuta pred početak nastave krcata je kolima, bez obzira na godišnje doba, doba deteta ili blizine škole (neke lično poznajem i znam da stanuju blizu i da im do škole treba maltene 5 minuta hoda).
Na  početku ulice ima jedna veća površina  koju kao stajalište koriste školski autobusi, ali "brižnim" roditeljima se i to čini predaleko te "naslednike i naslednice"  svoje loze iskrcavaju pred samim školskim vratima.
Kao na pokretnoj traci. Kola se zaustave, u zavisnosti od godišta deteta roditelj izadje da pomogne detetu, ili ne, dete kreće ka vratima škole, tata ili mama mahnu, pale kola i idu dalje. Sledeća staju, dete izlazi, postupak se ponavlja, kola kreću, sledeća staju......
Ukoliko je pak roditelj zauzet ili kola iz raznoraznih razloga nisu u funkciji uskoči i  pokoji taksi, čisto da razbije monotoniju.
Jedini problem nastaje kad se poneko zbuni pa u jednosmernu ulicu uleti sa suprotne strane, e tu nastaje prava muka.
Kola se jedva mimoilaze, a deca se na licu mesta upoznaju sa svom lepotom našeg divnog jezika a bogami često saznaju za rodbinu koju nisu ni znali da imaju.
A ako je još i klizavo verujem da i roditelji moraju da spremaju roditeljska opravdanja pošto dok izvuku kola iz nanosa snega (kao prošle zime) prodje i po sat vremena.
Najinteresantnije je kada pada kiša. Nema šanse da predjete tih 5o metara ulice a ne budete isprskani od glave do pete, jer kako istovare decu tate ili mame postižu ubrzanja ko da su na pisti za uzletanje i poput svojih juniora ne propuste ni  najmanju baricu da prodju praaaavo kroz nju. Ma strelci bez premca, ni jednu ne omanu.

Provincijalka u Beogradu

Htela sam da pišem o nečem sasvim drugom, što je takodje vezano za Beograd, ali mi je i sama pomisao na Beograd vratila sećanje nekih osam godina unazad i na moje prvo samostalno putovanje u milu nam prestonicu.
Dotada sam u Beogradu bila nekoliko puta, na ekskurzijama i kako to biva u tom dobu, više pažnje sam poklanjala društvu nego spomeniku na Kalemegdanu i Avali, "konju" na Trgu , zoološkom vrtu i pozorištu gde smo odgledali Pygmalion i to, good for us, na engleskom jeziku.
 Kasnije jednostavno nije bilo potrebe da putujem do Beograda,  Novi Sad se savršeno uklopio u moje potrebe i postao i ostao moja velika ljubav.
Elem da malo skratim, firma u kojoj sam radila je počela da se reorganizuje. Unajmljivanje renomirane firme za izradu projekta (koji je pretpostavljam koštao koliko i plate radnika koji su trebali da postanu "tehnološki višak"), i želja za nekom promenom rezultirala je potragom za novim poslom.
Centrala nove, potencijalne firme u Beogradu, kao i , moje sreće, prijemni razgovor za posao.
Iz straha da ne sidjem na pogrešnoj stanici (čudan strah za nekog kome je otac bio šef železničke stanice i ko je imao besplatnu voznu kartu) odlučih se za autobus.
Šta ima da razmišljam, ne? Ovde sednem, tamo sidjem , na stanici nadjem taksi  i to je to....bar je bilo to dok nismo stigli u Beograd i ...zadnja stanica, svi izlaze.
Kud ću, šta ću, moram i ja.
Nemam pojma gde sam, ne vidim taksi, ne vidim stanicu, ne znam ni na koju stranu da krenem.

 

                                          izvor: http://dontcallmebetty.tumblr.com

Pozovem koleginicu, po običaju nije uz telefon.
Pozovem brata, studirao je u Beogradu, znaće.
- Ej, ćao, evo stigoh u Bg, gde je ovde molim te autobuska stanica?
Prvo muk, a onda provala smeha.
- Pa gde si pobogu sišla?
-Gde i svi, nemam pojma gde sam. Imaš li broj neke taksi službe?
-Nemam. Kako da ti objasnim kad ne znam gde si, vidi najbolje prati ljude sa većim koferima, ići će ili do stanice ili do nekog taksija.
Super, počeću k'o lopov da se šunjam za ljudima sa koferima, ali je imalo smisla i nedaleko odatle, gle iznenadjenja - stanica. 
I konačno taksi.
Žena vozač -prijatna, nasmejana.
-Može do Novog Beograda?
-Kako da ne, udji dušo.
I "duša" udje, i baci se u razgovor sa prijatnom gospodjom, tipa ko sam, šta sam....uz povremene prekide "o, vidi baš gužva ovde", dok ne stigosmo.
-Hvala, koliko sam dužna?
- 20 evra, može i u dinarima (pre 8 godina!!!vidovita žena), i ako hoćeš sačekaću da završiš!
Jeste da je ovo glavni grad, i nije da kod nas ima taksija da mogu uporediti, ali čoveče..Jadni ovi beogradjani, kako li preživljavaju.
Sreća te je prethodnih dana bila plata pa sam se dobro pripremila, ipak idem u Beograd, malo šopinga i tako to.
Platih sva svezana u čvor,
-Nemojte me čekati, ne znam kad ću završiti.
Posao sam dobila, kao i broj regularne taksi službe, uz napomenu:
-Pazite se "divljaka", love neiskusne i naplaćuju k'o sam đavo.
Ma šta mi reče!!!!! Mogle su mi komotno izrasti magareće uši kako sam se osećala tog momenta.
Povratak me koštao skoro 10 puta manje, šoping sam preskočila i sva sretna vratila se u svoju provinciju bez  divljih i pitomih taksija.
Štošta se promenilo od tada.
U Beograd idem po potrebi i svaki put zahvaljujem bogu na genijalcima koji izumeše GPS uredjaje, a taxi službe se razmnožiše čak i u mom mestašcetu koji za sat vremena možeš prepešačiti uzduž i popreko.

                                                      izvor: http://dontcallmebetty.tumbir.com







-

Nepravda pa to ti je

Nikako da nadjem vremena da bar protrčim kroz svoj rodoslov.
Ali kad napravim rekapitulaciju svojih dosadašnjih stavova i odluka počinjem ozbiljno da strahujem da sam u rodu sa Don Kihotom.

Već ranije spomenuti manjak samopouzdanja je na mom kantaru izbalansiran viškom tvrdoglavosti, što je opet najčešće išlo na moju štetu.
Dok sam bila mladja uvek su mogla dobro da posluže opravdanja tipa "mladost-ludost", ali su povećanjem godina ova opravdanja gubila na smislu, mladost se izgubila ali ludost je ostala.
No ako je verovati Meši Selimoviću (a trebalo bi, pametan čovek) "bosanac tek pred starost stiče pamet" valjda ću je i ja steći uskoro.


U srednjoj školi su me već i profesori prozvali Kalimero. Uvek izabirana od strane drugova da budem predstavnik razreda (što sam onako naivna smatrala da je odraz njihovog poverenja- da bi se ispostavilo da je to samo obaveza od koje su svi bežali) na sednicama sam se spoticala pri "poklanjanju" ocena radi popravke proseka, ali isključivo odličnim učenicima, i smatrala da je to nepravda prema drugima....Pravi Kalimero...

Sreća pa više niko ne čuva one stare leksikone, kakva sam bila možda sam pod pojmom "omiljena pesma" pisala Internacionala.

 Zapatilo se to isterivanje pravde u meni pa još uvek izbija po koja klica i to kad je najmanje potrebno, tj potpuno nepotrebno, te se i sad ponekad zamerim ponekome braneći ponekoga.
Dakle nadjem li ikad vremena da malo proverim to svoje rodoslovno stablo ne bi se začudila da na nekoj grani čuči izmoreni Don Kihot. 

                                                       izvor:http://bs.wikipedia.org

E moj Don Kihote, ludo stara, umesto što si se razmetao pred  vetrenjačama za svoj račun a u ime Dulsineje bolje da si zavrnuo rukave i bacio se na mlevenje brašna.
A i meni bi bolje bilo, ovako retorički nastrojenoj da sam završila pravo i otvorila privatnu praksicu pa da legalnim putem isterujem pravdu. Možda bih konačno napunila i kasicu prasicu dok bih do mile volje uzvikivala "Nepravda pa to ti je!"

Uzela je naše pare!!!!

Verujem da većina od nas misli da vodi običan život - jednoličan, dosadan.Poput izlizanog klišea, bez smisla.

                                                      izvor : dontcallmebetty.tumbir.com
Ali nisu potrebne velike stvari i dogadjaji da nam donesu toliko potrebnu različitost i osveženje u nekom danu. Dovoljne su male, sasvim male stvari, samo ako smo voljni da ih vidimo, čujemo, osetimo. Male stvari koje i čine život.
Toliko toga se dešava oko nas lepog, ružnog, tužnog a mi pored toga prozujimo, progmižemo ili jednostavno prodjemo bez zastajkivanja ili zaustavljanja. Ponekad smo previše zauzeti mislima, problemima, ma samima sobom da bi nam drugi delovali dovoljno zanimljivi da na njih obratimo pažnju.
Zastanite.... zatvorite oči....i dopustite sebi da vas dotaknu te male sitnice, da vam ulepšaju dan i vrate osmeh.

                                                  izvor:dontcallmebetty.tumbitr.com
Pre neki dan sam bila u pošti. Ispred mene mlada majka sa ćerkicom. Slatka devojčica od nekih 4 godine, prekrštenih ručica. Oličenje nadurenosti i nezadovoljstva.
- Hoću sladoled!!!
- Hladno je mila, razbolećeš se.
-Neću! Hoću sladoled, obećala si!!!
(koliko li smo samo uzaludnih obećanja rasejali oko sebe, ako bi kojim slučajem postojala neka zasebna dimenzija datih i odbačenih obećanja-tamo mora da je neverovatna gužva u saobraćaju)
-Kad bude toplije, a mama sad nema ni para. Vidi, moram da platim neke račune i da onoj teti dam pare tako da sad ne mogu da ti kupim sladoled. Drugi put, dobro?
I u toj prepirci dođoše do šaltera, i kad je sve bilo gotovo žena sa šaltera, vrlo simpatična i nasmejana ih pozdravi:
- Dovidjenja. Dovidjenja dušice!!
Malecka ćuti, i dalje slatka i nadurena.
-Hajde mila,budi dobra i  reci teti dovidjenja.
-Neću, UZELA TI JE SVE PARE!!!!
Isplazi se prema šalteru i briznu u plač.

Ogledalce, ogledalce

Sve više počinjem da ličim na Đorđeta Balaševića.
Kao on, ni ja ujutru kad se pogledam u ogledalo ne mogu da prepoznam osobu sa druge strane.
Mislim stvarno ljudi, valjda bar ja znam kako izgledam, znam da imam pooodosta godina, i znam da nikad ne bih ušla u uži (ha), dobro ni u onaj malo širi izbor na izboru za mis, ali to čupavo, izbečeno čudo....ne,ne...
Žaliću se ili ću vratiti ogledalo. Definitivno su mi prodali falš robu.
Pozvaću se na zakon o zaštiti potrošača, još ću tražiti i nadoknadu za pretrpljeni duševni bol.

Dobro..ako malo bolje pogledam ... nije da je moja kosa nešto mnogo bolja. Istina je da malo, poput poluskršene metle štrči u svim pravcima prkoseći (ovo bi čak i Njutna zbunilo) sili gravitacije, ipak...
Nije ni da sam ujutru kad ustanem baš sva svoja, bar ne do prve kafe, ali..ipak...

                                                      izvor:jolson.typepad.com

Možda ga neću baš danas vratiti, nemam ja vremena za bacanje i dangubljenje. Uostalom nisam baš toliko sujetna da se nerviram zbog tamo neke iskrivljene slike u ogledalu.

Možda ću samo malo, kad dodjem kući s posla, umutiti žumance sa ono nekoliko kašika maslinovog ulja što sam ostavila za salatu i napraviti pakovanje za kosu, kažu čuda čini, ma samo da probam, dok kuvam ručak za sutra, a možda se malo i navijem....a nisam se davno ni farbala.
Pa ću ogledalce, ogledalce moje, da te pitam sutra...... !!!

                                                        izvor: www.telegraf.rs

PS

Što se tiče vožnje bicikla
 - obećanje ispunjeno, išla sam do mame biciklom
 - upala mišića obnovljena, još uvek mi kolena klecaju
 - za sve koji nisu vozili davno bicikl jedan savet - ne izigravajte Bredli Viginsa (prošlogodišnji pobednik Tour de France) po svaku cenu, ni na najblažim uzbrdicama. Nakon 100tinjak metara vožnje na zaista blagoj uzbrdici mislim da su mi i kolibri zavideli na broju otkucaja srca a bogami i na broju udaha u minuti,
ali što se tiče brzine...sramota reći ali su me i stariji ljudi peške zaobilazili
 - a proverite i vremensku prognozu, ono reda radi da se ne biste vratili kući mokri kao da ste ušli pod tuš obučeni.

mada sam, iako mokra, moram priznati bila happy again, a koliko ću to biti sutra sa bnovljenom upalom mišića, nije možda ni bitno, računa se ovo sada i ovde. A za sada je to dovoljno.

Železničke tuge

Verujem da je medju vama malo onih koji se sećaju Miladina Šobića i njegove pesme "Železničke tuge",
e mene moje jutrošnje putešestvije podseti na tu pesmu.
Ovo je inače malo mesto, petak, maturanti već uveliko slave, studenti u većim mestima slušaju šta se još slušati mora...znači teška pustoš.
Dok lupkam svojim štiklicama koračajući po praznoj čekaonici imam utisak da ću probuditi sve koji se do sad nisu probudili u prečniku bar nekih 500 m, a mislim da su u istom tom prečniku morali da me čuju svi koji su već budni izuzev onih kojima je neophodan slušni aparat,a isti nisu stavili iz kojekakvih razloga.
Elem, dolazim do šaltera i čekam, čekam...čekam...........
Nakon dobrih 10tak minuta izranja gospodja (nije mi bilo baš najjasnije iz kojeg ćoška) i 'ladno mi saopštava da će se karte prodavati tek za 10 min jer sad sredjuje "dokumentaciju"  koju i pored dosta solidnog vida ne vidim u maloj prostoriji (reklo bi se 3 sa 3).
Toliko je besmisleno da prosto ne mogu ni da se ljutim, i jedina reakcija mi je neki poluosmeh koji mi se oteo kontroli, a onda sledi još neverovatniji nastavak - ni ne pitavši me gde putujem saopštava mi da će voz kasniti.
"Ali kad sam vas zvala pre pola sata rekli ste mi da voz polazi na vreme!-
" A za gde?" pita, sad već podbočeno, zbog čega osetih olakšanje zbog debele staklene pregrade izmedju nas
"Za Beograd"
"A, taj ide na vreme."
Šta reći!?!!!

izvor: http://www1.vukajlija.com