Golupče i golubovi

Uskoro ću napuniti godinu dana neradnog staža.
Leti vreme. Što bi rekao Žarko Laušević : Godina prodje...ali dan nikako. Dani mi se razvlače poput onog rastegljivog creva iz Top-shopa, imam utisak da mu nema kraja, a godina mi prolete poput treptaja.
A kad sve skupa saberem - šaka jada. Stotinu poslatih CV-ja, dva "više sreće drugi put" odgovora, gomila nervoze, depresija u povoju, mobilni u statusu najboljeg prijatelja od kojeg se ne odvajam jer " možda me pozove neko od onih preostalih 98..." (ali ko još broji!!).
Ponekad kad odem do grada poželim da se poput brke iz reklame Komercijalne banke kamufliram pripijanjem uza zid jer još uvek me, pardon, sad me još više pogadjaju sažaljivi pogledi i pitanja
-Još ništa? Sramota šta se radi!!
-A gde sad radite? Nigde? Još uvek?
A ja posramljeno spuštam glavu, uzmičem, i još bliže zidu nastavljam dalje... 

                                                    slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com

I tako nakon proletele godine samovanja, dobrovoljnog izbeglištva, i usavršavanja mimikrije (i gušteri bi pozeleneli od zavisti u mom društvu) odlučih da se malo razmrdam, obidjem prijatelje, rodbinu, čisto da se uverim da sam živa i da stupim u direktan kontakt sa suncem jer se uglavnom samo merkamo kroz poluspuštene roletne.

Najavih se tako rodjacima kod kojih nisam bila dobrih desetak godina. Nekako mi se učinilo najbezbolnijim. Koliko se nismo čuli i videli kad počnemo sa pozdravljanjima, poljupcima, čudjenjima, izvinjavanjima možda i ne dodjemo do mog (ne)zaposlenja.
Kupih piće, kafu, čokolade, sve po pe-esu i propisu i zaputih se hrabro u ponovno osvajanje izgubljene i zanemarene socijalizacije.
Prvo padoše poljupci, grljenja
-Pa gde si pobogu? Nema te sto godina.
- Znate kako je...posao, kuća, porodica, problemi...
-Bože ne menjaš se (ma jok samo sam desetak godina starija, bar pet kila teža, srećom bar sveže ofarbana)
- Baš i ja to pomislih za vas (pogotovo kad mi sunce nemilosrdno napada vidno polje da mi se sve crveni pred očima)
I tako se ispozdravljasmo i nahvalismo k'o beg i efendija.
Pade tu i meze
(ne hvala neću ostati na ručku, moram kući da nahranim sitnu!?! decu i nešto krupnijeg muža!!! )
kafica, kolači.
Navalismo na razgovor da pretrčimo preskočenu deceniju, uglavnom o deci, pa bogami neko i o unučićima, izogovarasmo, pardon spomenusmo ostatak rodbine koje se setismo u tom sveopštem metežu pitanja, upadica (a jesi čula za...), uzvika (ooo, ma nije valjda...). Izukrštasmo mobilne tražeći i pokazujući slike i sličice milih nam i dragih ( jedva ih raspetljasmo pri polasku posle spajanja, bluetooth-iranja, download-ovanja i upload-ovanja). Našao se tu i po koji muzejski primerak fotografije propraćene razneženim prisećanjima
-a sećaš li se kad smo ono...
-kako se ne bih sećala...bože kako je to bilo lepo vreme..al' eto prolete...
A da je proletelo uverih se još više kad im u posetu dodje i unuče za koje sam čula ali ga još nisam videla.
- Ma jel to Tijanin sin?
- Da da , to je naš Tomica, ljubi ga deda
-Nemoguće! Pa koliko Tijana ima...za mene je ona još onaj devojčurak!
-Kakav devojčurak, udala se pre pet godina, ovo moje golupče živi dokaz.
Dete ko dete živahno, ne može da sedi i miruje navalilo na dedu i babu da mu beru kajsije te ustasmo da mi pokažu dvorište i baštu pa da se s milim bogom i rastanemo.
Dodjosmo i do povelikog golubarnika, u kome su na postavljenim granama kunjali golubovi
-A ovo ti je, uz mog Tomicu, moj ponos i dika. Ma da su mi deca ne bih ih više voleo.
-Pusti ga snajka više vremena provodi sa njima nego sa mnom, a o priči da i ne govorimo.
Tu se oglasi i dedino "golupče"
- Deda OBERI mi goluba!!!!
Deda se prvo pravio malo nagluv, ali kako se sa svakim ponovljenim zahtevom pojačavao i ton traženja popusti, te izvuče jednog goluba i pažljivo ga stavi u željne malene dečije ručice.

                                                    slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com

Okrenu se prema meni da mi nešto pokaže kad
-Dedaaaa, OBERI drugog ovaj neće da se igra
Okrenusmo se taman da vidimo kako ljutito baca mlitavo telo na zemlju.
Baba brzo ode po lopatu a ja zgrabih dete u naručje i podjoh prema kapiji čudeći se usput koliko je sati  dajući pozelenelom dedi vremena da povrati boju i glas.
Pri opraštanju čak se i nasmejasmo na temu "branja", Tomicu utešismo čokoladom, dedu Tomicinim poljupcima i rastasmo se razneženi uz obostranu želju ponovnog druženja.

Upornost se (ne)isplati

 Upornost se ne isplati, bar kad je moj vrt u pitanju. Mada kad već pričam o tome  moram napomenuti da se o mom "vrtu"  može pisati samo sa navodnicima, pošto to nije vrt, nije ni vrtić, to je majušni prostor veličine veće saksije u minimalnom dvorištancetu , koji sam u jednom ludom naletu inspiracije odlučila da pretvorim u VRT. A koji se sa svoje strane žestoko opire tome tako da je to "mrtva trka".  Što ja posadim, stalna hladovina i vlažna zemlja uglavnom unište.

A tako sam želela da postanem vrtlar, nakupovala sam se i časopisa poput Moje lepe bašte, Života sa cvećem, o kesicama semenja da i ne govorim (još uvek imam punu kutiju u ostavi), tu su i neizbežne rukavice, motičica, grabuljice, kanta pomodno ofarbana u crveno....

 Žene koje prodaju cveće na pijaci kad me ugledaju naprasno hvataju nezainteresovane prolaznike samo da me izbegnu jer već dobijaju tikove od mojih zapitkivanja i zagledanja dok nešto ne kupim. 

Ispočetka obično počinje ovako:

- Možete li mi molim Vas reći koje cveće uspeva u hladu???

Tu se onda one rastrče dok mi pokazuju pojedine saksije

- Evo ukrasna koprivica...

- Ona ne cveta zar ne (moje naglo stečeno (ne)znanje već ponosno pomalja svoju glavicu), ja bih radije sa cvetom...

- Pa možda pištika ( pokazuju mi tek procvetale lepe bele i crvene cvetiće )

- Lepo je, a kako se održava, može li da prezimi (i tu počinje prava paljba pitanja na koje ne zapamtim ni pola odgovora, ali novostasali vrtlar u meni ne miruje)

- Pa ne, to je jednogodišnja biljka...

- A jel imate neke perene ( razbacujem se "sručnim" izrazima - aha isplatiće se pare uložene u one časopise ) koje uspevaju u hladu ?

- Još ne, za koju nedelju...

- Imate li možda dihondru ili gipsofilu (pazi sad koji sam ja cvetni stručnjak kada u mnoštvu cveća ne prepoznajem ono što tražim, ali sva važna verglam nazive iz novina...ili pokupljene sa raznoraznih sajtova na internetu)

Tu već postaju totalno zbunjene i uzbunjene. Latinski im nije baš jača strana, kao ni meni uostalom, gledaju me pomalo belo, one poznaju ustaljena narodna imena cveća.
-Koje je to cveće?

Vrlar u meni se polako povlači, mislim otkud pa ja znam videla sam ih samo na slici

- Pa jedno je neka puzavica, a ono drugo ima sitne listiće i cvetiće...

unezvereno gledam okolo ne bi li videla nešto slično....

- Ma nema veze daćete mi ovo za kamenjar i par tih pištika.

Popodne sva važna sadim tih par saksijica u ona raspoloživa dva kvadratna metra vlažne zbijene zemlje, i po kamenjaru koji jedva pronalazim ispod razlistale smokve konstatujući usput kako se ono prošlonedeljno cveće nije primilo, ali eto bar imam mesta za ovo novo.

Eh, nije lako imati vrt.  A mogla bih polemisati i o istinitosti one narodne Upornost se isplati, ali to ću drugi put, umorih se vrtlareći i slikajući poneki cvetić koji je uspeo da preživi, za uspomenu i dugo sećanje.

Lavanda koja je uspela da se izbori za svoje mesto pod zrakom sunca

 

Medno cveće

Takodje medni cvetić ali bele boje

Izdržljiva heuhera istina malo iskrivljena u traženju sunca

Pupoljci klematisa