Uskoro ću napuniti godinu dana neradnog staža.
Leti vreme. Što bi rekao Žarko Laušević : Godina prodje...ali dan nikako. Dani mi se razvlače poput onog rastegljivog creva iz Top-shopa, imam utisak da mu nema kraja, a godina mi prolete poput treptaja.
A kad sve skupa saberem - šaka jada. Stotinu poslatih CV-ja, dva "više sreće drugi put" odgovora, gomila nervoze, depresija u povoju, mobilni u statusu najboljeg prijatelja od kojeg se ne odvajam jer " možda me pozove neko od onih preostalih 98..." (ali ko još broji!!).
Ponekad kad odem do grada poželim da se poput brke iz reklame Komercijalne banke kamufliram pripijanjem uza zid jer još uvek me, pardon, sad me još više pogadjaju sažaljivi pogledi i pitanja
-Još ništa? Sramota šta se radi!!
-A gde sad radite? Nigde? Još uvek?
A ja posramljeno spuštam glavu, uzmičem, i još bliže zidu nastavljam dalje...
slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com
I tako nakon proletele godine samovanja, dobrovoljnog izbeglištva, i usavršavanja mimikrije (i gušteri bi pozeleneli od zavisti u mom društvu) odlučih da se malo razmrdam, obidjem prijatelje, rodbinu, čisto da se uverim da sam živa i da stupim u direktan kontakt sa suncem jer se uglavnom samo merkamo kroz poluspuštene roletne.
Najavih se tako rodjacima kod kojih nisam bila dobrih desetak godina. Nekako mi se učinilo najbezbolnijim. Koliko se nismo čuli i videli kad počnemo sa pozdravljanjima, poljupcima, čudjenjima, izvinjavanjima možda i ne dodjemo do mog (ne)zaposlenja.
Kupih piće, kafu, čokolade, sve po pe-esu i propisu i zaputih se hrabro u ponovno osvajanje izgubljene i zanemarene socijalizacije.
Prvo padoše poljupci, grljenja
-Pa gde si pobogu? Nema te sto godina.
- Znate kako je...posao, kuća, porodica, problemi...
-Bože ne menjaš se (ma jok samo sam desetak godina starija, bar pet kila teža, srećom bar sveže ofarbana)
- Baš i ja to pomislih za vas (pogotovo kad mi sunce nemilosrdno napada vidno polje da mi se sve crveni pred očima)
I tako se ispozdravljasmo i nahvalismo k'o beg i efendija.
Pade tu i meze
(ne hvala neću ostati na ručku, moram kući da nahranim sitnu!?! decu i nešto krupnijeg muža!!! )
kafica, kolači.
Navalismo na razgovor da pretrčimo preskočenu deceniju, uglavnom o deci, pa bogami neko i o unučićima, izogovarasmo, pardon spomenusmo ostatak rodbine koje se setismo u tom sveopštem metežu pitanja, upadica (a jesi čula za...), uzvika (ooo, ma nije valjda...). Izukrštasmo mobilne tražeći i pokazujući slike i sličice milih nam i dragih ( jedva ih raspetljasmo pri polasku posle spajanja, bluetooth-iranja, download-ovanja i upload-ovanja). Našao se tu i po koji muzejski primerak fotografije propraćene razneženim prisećanjima
-a sećaš li se kad smo ono...
-kako se ne bih sećala...bože kako je to bilo lepo vreme..al' eto prolete...
A da je proletelo uverih se još više kad im u posetu dodje i unuče za koje sam čula ali ga još nisam videla.
- Ma jel to Tijanin sin?
- Da da , to je naš Tomica, ljubi ga deda
-Nemoguće! Pa koliko Tijana ima...za mene je ona još onaj devojčurak!
-Kakav devojčurak, udala se pre pet godina, ovo moje golupče živi dokaz.
Dete ko dete živahno, ne može da sedi i miruje navalilo na dedu i babu da mu beru kajsije te ustasmo da mi pokažu dvorište i baštu pa da se s milim bogom i rastanemo.
Dodjosmo i do povelikog golubarnika, u kome su na postavljenim granama kunjali golubovi
-A ovo ti je, uz mog Tomicu, moj ponos i dika. Ma da su mi deca ne bih ih više voleo.
-Pusti ga snajka više vremena provodi sa njima nego sa mnom, a o priči da i ne govorimo.
Tu se oglasi i dedino "golupče"
- Deda OBERI mi goluba!!!!
Deda se prvo pravio malo nagluv, ali kako se sa svakim ponovljenim zahtevom pojačavao i ton traženja popusti, te izvuče jednog goluba i pažljivo ga stavi u željne malene dečije ručice.
slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com
Okrenu se prema meni da mi nešto pokaže kad
-Dedaaaa, OBERI drugog ovaj neće da se igra
Okrenusmo se taman da vidimo kako ljutito baca mlitavo telo na zemlju.
Baba brzo ode po lopatu a ja zgrabih dete u naručje i podjoh prema kapiji čudeći se usput koliko je sati dajući pozelenelom dedi vremena da povrati boju i glas.
Pri opraštanju čak se i nasmejasmo na temu "branja", Tomicu utešismo čokoladom, dedu Tomicinim poljupcima i rastasmo se razneženi uz obostranu želju ponovnog druženja.
Leti vreme. Što bi rekao Žarko Laušević : Godina prodje...ali dan nikako. Dani mi se razvlače poput onog rastegljivog creva iz Top-shopa, imam utisak da mu nema kraja, a godina mi prolete poput treptaja.
A kad sve skupa saberem - šaka jada. Stotinu poslatih CV-ja, dva "više sreće drugi put" odgovora, gomila nervoze, depresija u povoju, mobilni u statusu najboljeg prijatelja od kojeg se ne odvajam jer " možda me pozove neko od onih preostalih 98..." (ali ko još broji!!).
Ponekad kad odem do grada poželim da se poput brke iz reklame Komercijalne banke kamufliram pripijanjem uza zid jer još uvek me, pardon, sad me još više pogadjaju sažaljivi pogledi i pitanja
-Još ništa? Sramota šta se radi!!
-A gde sad radite? Nigde? Još uvek?
A ja posramljeno spuštam glavu, uzmičem, i još bliže zidu nastavljam dalje...
I tako nakon proletele godine samovanja, dobrovoljnog izbeglištva, i usavršavanja mimikrije (i gušteri bi pozeleneli od zavisti u mom društvu) odlučih da se malo razmrdam, obidjem prijatelje, rodbinu, čisto da se uverim da sam živa i da stupim u direktan kontakt sa suncem jer se uglavnom samo merkamo kroz poluspuštene roletne.
Najavih se tako rodjacima kod kojih nisam bila dobrih desetak godina. Nekako mi se učinilo najbezbolnijim. Koliko se nismo čuli i videli kad počnemo sa pozdravljanjima, poljupcima, čudjenjima, izvinjavanjima možda i ne dodjemo do mog (ne)zaposlenja.
Kupih piće, kafu, čokolade, sve po pe-esu i propisu i zaputih se hrabro u ponovno osvajanje izgubljene i zanemarene socijalizacije.
Prvo padoše poljupci, grljenja
-Pa gde si pobogu? Nema te sto godina.
- Znate kako je...posao, kuća, porodica, problemi...
-Bože ne menjaš se (ma jok samo sam desetak godina starija, bar pet kila teža, srećom bar sveže ofarbana)
- Baš i ja to pomislih za vas (pogotovo kad mi sunce nemilosrdno napada vidno polje da mi se sve crveni pred očima)
I tako se ispozdravljasmo i nahvalismo k'o beg i efendija.
Pade tu i meze
(ne hvala neću ostati na ručku, moram kući da nahranim sitnu!?! decu i nešto krupnijeg muža!!! )
kafica, kolači.
Navalismo na razgovor da pretrčimo preskočenu deceniju, uglavnom o deci, pa bogami neko i o unučićima, izogovarasmo, pardon spomenusmo ostatak rodbine koje se setismo u tom sveopštem metežu pitanja, upadica (a jesi čula za...), uzvika (ooo, ma nije valjda...). Izukrštasmo mobilne tražeći i pokazujući slike i sličice milih nam i dragih ( jedva ih raspetljasmo pri polasku posle spajanja, bluetooth-iranja, download-ovanja i upload-ovanja). Našao se tu i po koji muzejski primerak fotografije propraćene razneženim prisećanjima
-a sećaš li se kad smo ono...
-kako se ne bih sećala...bože kako je to bilo lepo vreme..al' eto prolete...
A da je proletelo uverih se još više kad im u posetu dodje i unuče za koje sam čula ali ga još nisam videla.
- Ma jel to Tijanin sin?
- Da da , to je naš Tomica, ljubi ga deda
-Nemoguće! Pa koliko Tijana ima...za mene je ona još onaj devojčurak!
-Kakav devojčurak, udala se pre pet godina, ovo moje golupče živi dokaz.
Dete ko dete živahno, ne može da sedi i miruje navalilo na dedu i babu da mu beru kajsije te ustasmo da mi pokažu dvorište i baštu pa da se s milim bogom i rastanemo.
Dodjosmo i do povelikog golubarnika, u kome su na postavljenim granama kunjali golubovi
-A ovo ti je, uz mog Tomicu, moj ponos i dika. Ma da su mi deca ne bih ih više voleo.
-Pusti ga snajka više vremena provodi sa njima nego sa mnom, a o priči da i ne govorimo.
Tu se oglasi i dedino "golupče"
- Deda OBERI mi goluba!!!!
Deda se prvo pravio malo nagluv, ali kako se sa svakim ponovljenim zahtevom pojačavao i ton traženja popusti, te izvuče jednog goluba i pažljivo ga stavi u željne malene dečije ručice.
Okrenu se prema meni da mi nešto pokaže kad
-Dedaaaa, OBERI drugog ovaj neće da se igra
Okrenusmo se taman da vidimo kako ljutito baca mlitavo telo na zemlju.
Baba brzo ode po lopatu a ja zgrabih dete u naručje i podjoh prema kapiji čudeći se usput koliko je sati dajući pozelenelom dedi vremena da povrati boju i glas.
Pri opraštanju čak se i nasmejasmo na temu "branja", Tomicu utešismo čokoladom, dedu Tomicinim poljupcima i rastasmo se razneženi uz obostranu želju ponovnog druženja.
Nema komentara :
Objavi komentar