T'ga za morem iliti prisećanje na morske dane

slika: dontcallmebetty

Ove godine ništa od letovanja.
Nema posla pa nema ni mora. Od čega da se odmara neko ko se nije umorio od rada, htedoh reći službovanja. Od nezaposlenosti se ne odmara. Pogotovo ne od nerviranja. Za to ne prepisuju odmor, možda koju posetu lekaru, recepte za šarene pilulice, manju količinu optimizma (ne preveliku - nije ni to dobro štrčaćete kao slon u staklarskoj radnji medju ostalim pesimistima) i strpljenja do 2016, možda i 2017, ajde neka bude i 2018 kada izlazimo iz krize (istina mi iz krize izlazimo još od 2011 ali ko još broji ???!!!?).
I tako, kriza mi uze posao, par kila živaca, dobar deo nade, ono malo uštekanih deviza za crne dane (dodjoše pre no što sam očekivala), odlazak na more....
I svaki put kad odem kod mame u (ne)vreme posvećeno gledanju serija, najčešće turskih, dok ona opčinjeno prati dešavanja na ekranu ja se prisećam svojih letovanja na navedenom govornom području.

Bila dva puta.

Pre par godina u mestu zvanom Ostrvo ptica, i on mi se i svideo (stvarno bilo ptica kol'ko 'oćeš, al' drveća ič). Jes' da smo se dobro isklackali autobusom, čoveče putovali smo skoro 30 sati (kad neće dete u avion, kaže nije 'tica pa da leti), imala sam  malo čudnu cik-cak liniju kretanja po prispeću. (Nije ni čudo što smo bili 500 godina pod turcima - trebalo je skupiti hrabrosti i snage za dug put nazad). Al kad se mi konačno oslobodismo točkova, i onako polupospani, zgužvani, i pomalo izbezumljeni zaletesmo put bara u hotelu tražeći tursku (da ne kažem domaću, malo jaču bez šećera) kafu, dobismo neku tanku poluprovidnu braonkastu smešu koju i ne popismo. Par dana sam na par mesta pokušavala turcima da opišem "našu" tursku kafu ...i odustala...i od opisivanja i od kafe. I tako ja u sred Turske prestadoh da pijem kafu.
Lepo mesto, prijatni ljudi a svidjali su mi se i oni njihovi bazari, sa začinima izloženim u velikim jutanim  džakovima (milina od mirisa), nonšalantni trgovci za malim stolićima sa neizostavnim čajevima u staklenim čašicama (prešišali su i engleze po ispijanju čaja)..A tek dolmuši, priča za sebe.

                                                   slika: dontcallmebetty.tumbrl.com

 Bez voznog reda, po potrebi, sa brbljivim vozačima, uvek puni al se uvek nadje još malo mesta.  More mi se nije baš svidelo. Nikakvog mirisa, popodne trave koliko hoćeš, a bogme i duplo više, i previše sunca sa previše vetra, što je sve u svemu rezultiralo ne preplanulošću nego takvim crvenilom da sam parirala kuvanom jastogu.

Usledila je potraga po apotekama, što je bilo ravno nemogućoj misiji jer moj farmaceutski engleski i njihov engleski nisu nigde mogli naći dodirne tačkice koja bi  dovela do nekog rezultata, čak sam, lele bruke i reš pečene nogice pokazivala al za taj stepen preplanulosti izgleda još nije bila proizvedena odgovarajuća krema.

Potragu sam, po oprobanom receptu završila u radnji kupivši kiselo mleko.

Mislim da je ceo sprat bar dva dana "mirisao" na kiselo mleko, koje se na meni sušilo brže nego što sam uspevala da ga namažem. Ali je tako leeeepo hladilo. Uh!!!! Istina malo je i crvčalo.

Drugi put, nešto skorije, u gradu sultana Aladina Kejkubata, e to je bilo ....iskustvo.

Prevelika vlaga u vazduhu, ko da sam nosila iznad sebe svoj privatni oblačić, non stop sam bila mokra.  U stvari kad malo bolje razmislim čudim da nisu počeli da tonu poput Venecije od količine izlučenog znoja po telu i glavi turista. Kao da sam se obučena tuširala. Tek negde oko 23 h je počinjao da pirka vetrić, ali sam dotad već bila oderanih kolena bauljajući od toplote, blago isplaženog jezika od dehidracije (jer koliko god  ja vode ubacivala u se - isto toliko i malčice više sam putem pora izbacivala van i kao da sam stalno bila u  izmaglici jer se znoj od toplote pretvarao u paru oko mene), a bogami i pomalo neurotična te baš i nisam  bila za neke šetnje. A ako bih i uspela skupiti dovoljno snage brzo bi je ponestalo dok smo brzim hodom u cik-cak linijama pokušavali umaći  trgovcima koji su nas zaustavljali, vukli u radnje, vikali za nama i  nabacivali original fasifikata majice i torbe na nas.

E ovde nije bilo toliko trave u moru, ali je voda bila topla k'o da imaju podvodno grejanje, prepuna mulja i plitka.Samo sam čekala da kuvane ribice isplivaju na površinu.  Mislim, nisam ja neki plivač, ali kad ni nakon 50 m ne uspevaš da nadješ vodu koja je bar do struka e onda ti i ne preostane ništa drugo nego samo da se trudiš da ne potoneš na dubini od pola metra dok plivaš pokušavajući da imitaraš Ester Vilijams ;/ a kolena ti grebu po mulju. 

           slika: dontcallmebetty.tumbtl.com
 A od turskog ne naučih da kažem ni dobar dan (bruka moja) ali se naslušah turske muzike više nego mili mi znani i neznani pretci u viševekovnoj okupaciji.

Sve u svemu bar sam bogatija za par kila, dosta uspomena, nešto slikica, par CD-ova i "original" majica, a ratluke sam odavno pomezetila, uz kafu, onu našu- tursku. Domaću a jaku.