Pesma koju sam sasvim slučajno odgledala na youtubu
me je podsetila na neke dogadjaje i nenamernu sklonost ljudi da strane, nerazumljive reči prilagodjavaju našem jeziku.
U mojim prvim godinama života otac mi je radio na železnici. Do polaska u školu selili smo se pet puta. Ponekad mi se pred očima pojavi fragment nekog dalekog sećanja, mali sitni detalj poput starinske iskrzale fotografije. I ne znam je li to deo nekog sna ili jedva čujni eho prošlih godina mog života. Tek u razgovoru sa majkom, kad je pitam o tome dobijem potvrdu i preostale deliće slike i priče koju ona oslikava.
Moj polazak u školu je prekinuo taj lanac seljenja, i tako smo se pre četiri decenije doselili u ovu malu vojvodjansku varoš i ostali u njoj. Istina i tu smo se nakon par godina preselili sa jednog na drugi kraj, iz stana u kuću, ali je već sve bilo poznato i nije izazvalo neke veće nesigurnosti i promene, čak šta više, samo nam je dalo veći osećaj slobode.
slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Mala uzana ulica sa tridesetak kuća i oko sto živih duša u njima. I ne bi to bilo ništa posebno, da u toj maloj ulici nisu bile zastupljene bar četiri različite nacionalnosti, srpske, madjarske, rusinske,slovačke... koje su prepletene saživele jedna sa drugom. Komšije su se posećivale, pile kafu, pomagale po potrebi...i nije bilo neobično susresti ljude koji su izmedju sebe pričali na "svom" jeziku, a potom se okretali prema meni i nasmejani mi se javljali na "mom", a ako bi se i javio svako na "svom" i to je bilo normalno i nije predstavljalo neko odvajanje ili nepoštovanje.
Oko kuće, i u kući je u početku bilo dosta posla, i komšije su nam puno pomogle, posle posla i naročito vikendom, a kako smo u dvorištu imali i dosta stabala šljiva moje zaduženje je bilo da skupim opale šljive za rakiju. Deca iz ulice su dolazila da me zovu da se igram, i kad god bih bila " u poslu" pomagala su mi da brže završim kako bi se igrali zajedno.
Srećno vreme!!!
I najlepši period mog života!!!!
Kada smo se skućili, i kada su konačno iz dvorišta uklonjene sve skele i cigle a iz kuće naslage maltera i prašine
slika: dontcallmebetty.tumblr.com
imali smo dovoljno prostora i za goste, uglavnom najbližu rodbinu koja je dolazila da nas posti u novoj kući.
Jedna od gostiju je bila i baba, ovaj put mamina majka, žena iz prostranog vojvodjanskog sela širokih ulica i omedjenog njivama, koja je svoje slobodno vreme provodila sa ženama iz ulice, na klupicama naslonjenim na široka debla davno posadjena ispred kuća.
Kad je došla kod nas nije mogla da se navikne na skučenost male ulice i nemanje društva za razgovor dok se hekla stolnjak kao poklon za useljenje.
Sedela bi u dvorištu, heklala, pričala sa mamom i povremeno izlazila na ulicu, svaki put se čudeći kako je uska i mala.
Na jednom od tih "pohoda" naišao je neko iz ulice i poželeo joj dobar dan na madjarskom.
Ušla je zbunjena u dvorište, prišla mami i upitala je
- Zašto ovde ljudi govore jedni drugima JUNE POTKOVANO?
- Šta pričaš mama, kakvo "june potkovano"?
-Pa sad prodje čovek, on meni JUNE POTKOVANO, ja njemu JUNE POTKOVANO.
-Ma nije ti rekao June potkovano, rekao ti je Jó napot kívánok
-Pa to ti i ja kažem da mi je rekao!!!!
Ne uspesmo je ubediti u suprotno, tako je čula i tako je zapamtila.
I kad smo joj dolazili u posetu uvek je pitala jel se još uvek ljudi tako čudno javljaju kod nas.
U mojim prvim godinama života otac mi je radio na železnici. Do polaska u školu selili smo se pet puta. Ponekad mi se pred očima pojavi fragment nekog dalekog sećanja, mali sitni detalj poput starinske iskrzale fotografije. I ne znam je li to deo nekog sna ili jedva čujni eho prošlih godina mog života. Tek u razgovoru sa majkom, kad je pitam o tome dobijem potvrdu i preostale deliće slike i priče koju ona oslikava.
Moj polazak u školu je prekinuo taj lanac seljenja, i tako smo se pre četiri decenije doselili u ovu malu vojvodjansku varoš i ostali u njoj. Istina i tu smo se nakon par godina preselili sa jednog na drugi kraj, iz stana u kuću, ali je već sve bilo poznato i nije izazvalo neke veće nesigurnosti i promene, čak šta više, samo nam je dalo veći osećaj slobode.
Mala uzana ulica sa tridesetak kuća i oko sto živih duša u njima. I ne bi to bilo ništa posebno, da u toj maloj ulici nisu bile zastupljene bar četiri različite nacionalnosti, srpske, madjarske, rusinske,slovačke... koje su prepletene saživele jedna sa drugom. Komšije su se posećivale, pile kafu, pomagale po potrebi...i nije bilo neobično susresti ljude koji su izmedju sebe pričali na "svom" jeziku, a potom se okretali prema meni i nasmejani mi se javljali na "mom", a ako bi se i javio svako na "svom" i to je bilo normalno i nije predstavljalo neko odvajanje ili nepoštovanje.
Oko kuće, i u kući je u početku bilo dosta posla, i komšije su nam puno pomogle, posle posla i naročito vikendom, a kako smo u dvorištu imali i dosta stabala šljiva moje zaduženje je bilo da skupim opale šljive za rakiju. Deca iz ulice su dolazila da me zovu da se igram, i kad god bih bila " u poslu" pomagala su mi da brže završim kako bi se igrali zajedno.
Srećno vreme!!!
I najlepši period mog života!!!!
Kada smo se skućili, i kada su konačno iz dvorišta uklonjene sve skele i cigle a iz kuće naslage maltera i prašine
imali smo dovoljno prostora i za goste, uglavnom najbližu rodbinu koja je dolazila da nas posti u novoj kući.
Jedna od gostiju je bila i baba, ovaj put mamina majka, žena iz prostranog vojvodjanskog sela širokih ulica i omedjenog njivama, koja je svoje slobodno vreme provodila sa ženama iz ulice, na klupicama naslonjenim na široka debla davno posadjena ispred kuća.
Kad je došla kod nas nije mogla da se navikne na skučenost male ulice i nemanje društva za razgovor dok se hekla stolnjak kao poklon za useljenje.
Sedela bi u dvorištu, heklala, pričala sa mamom i povremeno izlazila na ulicu, svaki put se čudeći kako je uska i mala.
Na jednom od tih "pohoda" naišao je neko iz ulice i poželeo joj dobar dan na madjarskom.
Ušla je zbunjena u dvorište, prišla mami i upitala je
- Zašto ovde ljudi govore jedni drugima JUNE POTKOVANO?
- Šta pričaš mama, kakvo "june potkovano"?
-Pa sad prodje čovek, on meni JUNE POTKOVANO, ja njemu JUNE POTKOVANO.
-Ma nije ti rekao June potkovano, rekao ti je Jó napot kívánok
-Pa to ti i ja kažem da mi je rekao!!!!
Ne uspesmo je ubediti u suprotno, tako je čula i tako je zapamtila.
I kad smo joj dolazili u posetu uvek je pitala jel se još uvek ljudi tako čudno javljaju kod nas.
Nema komentara :
Objavi komentar