La bella vita!!

...U susret mi dolazi devojčica od nekih sedam godina. Gledam je.

                                                  slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Poput leptirića leti na svom bicikliću, kose pune vetra, širokog osmeha. Imam utisak da vazduh oko nje vibrira od sreće kojom zrači.
Ne poznajem je, ali mi se ona svejedno smeška, jer su joj svi dragi. Jer je život lep.
Kad smo se susrele, dovikuje mi
-Ćaooo!!
kao dragom prijatelju, uz široki krezubi prelepi osmeh, kojim mi puni srce radošću.
I u momentu sve prepoznajem, i sve mi se vraća.
La bella vita!
I osećam kako nezadovoljstvo bledi i prolazi..
Jedna mala nepoznata devojčica me je osmehom nagovorila da otvorim prozor, čujem cvrkut ptica i dopustim bagremu da me preplavi mirisom.

                                                       slika: dontcallmebetty.tumbrl.com
I vraćaju se sećanja na stvari koje volim. Na toplotu sunca, proleće.... Bože koliko volim slatkoću i miris bagrema.
Prisećam mu se i ukusa, i počinjem da se smeškam dok onako sama idem ulicom. Još mogu da čujem grdnju koju sam dobila kada sam rekla majci da sam jela bagrem!
Sada ga držim u ruci, poput najdragocenijeg cveta

     

                                                 slika: dontcallmebetty.tumblr.com

i uranjam u njegov miris. Zatvorenih očiju ali otvorenog srca.

Život je lep!

I obećavam sebi da neću dozvoliti brigama da me preplave, da se više neću izgubiti.

Hvala ti mala leptirice. Hvala ti što si mi poklonila deo svoje sreće i vratila me sebi.

Kad ožive sećanja 3

Još jedan deo Sage o sećanjima.
I ovaj je posvećen mojoj babi.
Poput spomenika gradim sećanje i svakom mišlju palim po jednu sveću za pokoj napaćene joj duše.
Nakupilo se upaljenih sveća u meni, koje se poput sunčevih zraka bore sa tamnim oblacima zaborava.

                                                    slika: dontcallmebetty.tumblr.com
I opet mogu da je vidim kako dolazi ulicom prema tetkinoj kući. Tamna zabradjena prilika pognute glave i brzog hoda. I po suncu pokrivena od glave do pete. Ušla bi tiho, sela u kraj kauča i posmatrala nas, mene i sestru, blago stisnutih očiju.
Nije nikad nosila naočare, nije se nikad žalila da joj vid popušta, tako da je za nju, kada je videla sestru sa naočarima, to bio šok, pošto joj ni jedno drugo unuče nije nosilo naočare, čak ni one sunčane (drugo to vreme beše, kad se sa sedamnaest godina nije vodilo računa o borama i fancy imidžu).
-Šta to izvodiš dete? Gde ti je majka? Šta će ti ti đozluci, ajde skidaj to.
-Sad će doći, zna ona, pa ona mi je i kupila.
 -Budi bog s'nama, jeste poludele. Ma skidaj to dete, misliće ljudi da ne vidiš.
-Pa i ne vidim, zato ih i nosim.
- Ma kako to ne vidiš, juče si još videla a danas ne vidiš.
A onda poče da grdi tetku koja je u medjuvremenu ušla u kuću
-Ajd što je ona  u ludim godinama, ali šta je sa tobom, skidaj joj te đozluke počeće priče po selu da je ćorava.
- Dobro mama, pusti je, ne vidi dobro i doktor je rekao da treba da ih nosi.
- Ma doktor samo oće pare, briga njega što se ona nikad neće udati jer je niko neće hteti ćoravu kad je vide takvu.

Tu se sestra i ja počesmo smejati ko lude, te nas tetka otera u drugu sobu a ona osta da se prepire sa babom kojoj takva očigledna mana nikako nije davala mira te se krstila i sva se nekako skupila od još jedne brige dodate na ionako prepun tas. 

slika:dontcallmebetty.tumblr.com