Stari bicikl

Otkrila sam da na izgled nevažna, najobičnija stvar može da vrati osmeh na lice.
Ura! Otkrila sam Ameriku.
No da pojasnim. Zadnjih dana mi se dešavaju loše stvari, ali onako baš  u kontinuitetu, neprekidan niz.
I ne mogu ništa da učinim da to razbijem, prekinem. Kao da stojim pred spuštenom rampom a ispred mene  teretni voz, dug i spor, naizgled bez kraja tutnji i stvara nelagodu i neki iracionalni strah svojom beskonačnošću.
Na poslu ja pod kontrolom, kući deca bez ikakve kontrole, kola ne valjaju....zalihe se smanjile i stanjile, niko neće u nabavku bez kola...i tako ja posle dobrih petnaest godina otresoh prašinu sa starog bicikla i krenuh put tržnog centra.
I sem Amerike otkrila sam da se vožnja bicikla zaista ne zaboravlja, što me nije toliko iznenadilo koliko me iznenadilo što je sa svakim okretom pedala spadao po jedan grč sa mene i što sam se počela smeškati i uživati u tako običnoj stvari poput vožnje bicikla.
Osećaj slobode, neverovatne lakoće i čiste jednostavne sreće.

E sad - taj osećaj lakoće je trajao....do povratka kući. 

Onako zagrejana od brze vožnje i čistog vazduha lako sam i sišla sa bicikla, istovarila kese iz korpe i sa kormana, donela u kuhinju, sklonila, pristavila kafu i sela...i....jedva ustala. 

Upalu mišića imam već drugi dan, ali je teretni voz prošao, osmeh mi je još na licu i već sam ugovorila sledeću vožnju za vikend do mame.

Dobar dan

Prvi korak: duboko udahni i uspravi se,
Drugi korak: nasmeši se i pokušaj suzbiti želju da se okreneš i pobegneš glavom bez obzira.

Oduvek sam bila brbljiva, ali nesigurna. Nepoznate osobe i situacije su me blokirale i stvarale  strah u meni koji se, iako je iznutra pretio da me parališe, spolja manifestovao upravo u svojoj suprotnosti - brzom govoru, kao da sam povećanjem broja obrtaja svojih reči nastojala da skratim tu muku, da je što pre preguram i pobegnem u sigurnost, u poznato.

Treći korak: broj do tri i uspostavi kontakt očima

U nekim, sad već tako davnim, mladim godinama, jedna od najtežih stvari koje sam morala uraditi je bila otići na takmičenje u recitovanju.
Šta da vam kažem, mislim da ta komisija nije u svojoj karijeri imala učesnika koji je završio recitaciju dok su oni još podvlačili moje ime na spisku i pripremali se za početak.Sada gledano iza zavese sećanja deluje komično, ali tada sa srcem u grlu nije bilo.

Da  ne dužim suviše, jer koga interesuju neke moje davne ali i sadašnje frustracije, dosta tog straha  je još ostalo u meni, sakriveno iza godina prakse i vežbanja, ali spremno da pri prvoj pukotini iskoči van.

Ovaj moj blog u nastanku me pomalo podseća na malo ranije spomenuto slavno takmičenje, jedina je sreća što se slova ne pomeraju jer bi umesto laganog valcera na ovoj strani već plesala ludi ča-ča-ča.

 

izvor: dontcallmebetty.tumblr.com