Htela sam da pišem o nečem sasvim drugom, što je takodje vezano za Beograd, ali mi je i sama pomisao na Beograd vratila sećanje nekih osam godina unazad i na moje prvo samostalno putovanje u milu nam prestonicu.
Dotada sam u Beogradu bila nekoliko puta, na ekskurzijama i kako to biva u tom dobu, više pažnje sam poklanjala društvu nego spomeniku na Kalemegdanu i Avali, "konju" na Trgu , zoološkom vrtu i pozorištu gde smo odgledali Pygmalion i to, good for us, na engleskom jeziku.
Kasnije jednostavno nije bilo potrebe da putujem do Beograda, Novi Sad se savršeno uklopio u moje potrebe i postao i ostao moja velika ljubav.
Elem da malo skratim, firma u kojoj sam radila je počela da se reorganizuje. Unajmljivanje renomirane firme za izradu projekta (koji je pretpostavljam koštao koliko i plate radnika koji su trebali da postanu "tehnološki višak"), i želja za nekom promenom rezultirala je potragom za novim poslom.
Centrala nove, potencijalne firme u Beogradu, kao i , moje sreće, prijemni razgovor za posao.
Iz straha da ne sidjem na pogrešnoj stanici (čudan strah za nekog kome je otac bio šef železničke stanice i ko je imao besplatnu voznu kartu) odlučih se za autobus.
Šta ima da razmišljam, ne? Ovde sednem, tamo sidjem , na stanici nadjem taksi i to je to....bar je bilo to dok nismo stigli u Beograd i ...zadnja stanica, svi izlaze.
Kud ću, šta ću, moram i ja.
Nemam pojma gde sam, ne vidim taksi, ne vidim stanicu, ne znam ni na koju stranu da krenem.
Pozovem koleginicu, po običaju nije uz telefon.
Pozovem brata, studirao je u Beogradu, znaće.
- Ej, ćao, evo stigoh u Bg, gde je ovde molim te autobuska stanica?
Prvo muk, a onda provala smeha.
- Pa gde si pobogu sišla?
-Gde i svi, nemam pojma gde sam. Imaš li broj neke taksi službe?
-Nemam. Kako da ti objasnim kad ne znam gde si, vidi najbolje prati ljude sa većim koferima, ići će ili do stanice ili do nekog taksija.
Super, počeću k'o lopov da se šunjam za ljudima sa koferima, ali je imalo smisla i nedaleko odatle, gle iznenadjenja - stanica.
I konačno taksi.
Žena vozač -prijatna, nasmejana.
-Može do Novog Beograda?
-Kako da ne, udji dušo.
I "duša" udje, i baci se u razgovor sa prijatnom gospodjom, tipa ko sam, šta sam....uz povremene prekide "o, vidi baš gužva ovde", dok ne stigosmo.
-Hvala, koliko sam dužna?
- 20 evra, može i u dinarima (pre 8 godina!!!vidovita žena), i ako hoćeš sačekaću da završiš!
Jeste da je ovo glavni grad, i nije da kod nas ima taksija da mogu uporediti, ali čoveče..Jadni ovi beogradjani, kako li preživljavaju.
Sreća te je prethodnih dana bila plata pa sam se dobro pripremila, ipak idem u Beograd, malo šopinga i tako to.
Platih sva svezana u čvor,
-Nemojte me čekati, ne znam kad ću završiti.
Posao sam dobila, kao i broj regularne taksi službe, uz napomenu:
-Pazite se "divljaka", love neiskusne i naplaćuju k'o sam đavo.
Ma šta mi reče!!!!! Mogle su mi komotno izrasti magareće uši kako sam se osećala tog momenta.
Povratak me koštao skoro 10 puta manje, šoping sam preskočila i sva sretna vratila se u svoju provinciju bez divljih i pitomih taksija.
Štošta se promenilo od tada.
U Beograd idem po potrebi i svaki put zahvaljujem bogu na genijalcima koji izumeše GPS uredjaje, a taxi službe se razmnožiše čak i u mom mestašcetu koji za sat vremena možeš prepešačiti uzduž i popreko.
izvor: http://dontcallmebetty.tumbir.com
-
Dotada sam u Beogradu bila nekoliko puta, na ekskurzijama i kako to biva u tom dobu, više pažnje sam poklanjala društvu nego spomeniku na Kalemegdanu i Avali, "konju" na Trgu , zoološkom vrtu i pozorištu gde smo odgledali Pygmalion i to, good for us, na engleskom jeziku.
Kasnije jednostavno nije bilo potrebe da putujem do Beograda, Novi Sad se savršeno uklopio u moje potrebe i postao i ostao moja velika ljubav.
Elem da malo skratim, firma u kojoj sam radila je počela da se reorganizuje. Unajmljivanje renomirane firme za izradu projekta (koji je pretpostavljam koštao koliko i plate radnika koji su trebali da postanu "tehnološki višak"), i želja za nekom promenom rezultirala je potragom za novim poslom.
Centrala nove, potencijalne firme u Beogradu, kao i , moje sreće, prijemni razgovor za posao.
Iz straha da ne sidjem na pogrešnoj stanici (čudan strah za nekog kome je otac bio šef železničke stanice i ko je imao besplatnu voznu kartu) odlučih se za autobus.
Šta ima da razmišljam, ne? Ovde sednem, tamo sidjem , na stanici nadjem taksi i to je to....bar je bilo to dok nismo stigli u Beograd i ...zadnja stanica, svi izlaze.
Kud ću, šta ću, moram i ja.
Nemam pojma gde sam, ne vidim taksi, ne vidim stanicu, ne znam ni na koju stranu da krenem.
izvor: http://dontcallmebetty.tumblr.com
Pozovem koleginicu, po običaju nije uz telefon.
Pozovem brata, studirao je u Beogradu, znaće.
- Ej, ćao, evo stigoh u Bg, gde je ovde molim te autobuska stanica?
Prvo muk, a onda provala smeha.
- Pa gde si pobogu sišla?
-Gde i svi, nemam pojma gde sam. Imaš li broj neke taksi službe?
-Nemam. Kako da ti objasnim kad ne znam gde si, vidi najbolje prati ljude sa većim koferima, ići će ili do stanice ili do nekog taksija.
Super, počeću k'o lopov da se šunjam za ljudima sa koferima, ali je imalo smisla i nedaleko odatle, gle iznenadjenja - stanica.
I konačno taksi.
Žena vozač -prijatna, nasmejana.
-Može do Novog Beograda?
-Kako da ne, udji dušo.
I "duša" udje, i baci se u razgovor sa prijatnom gospodjom, tipa ko sam, šta sam....uz povremene prekide "o, vidi baš gužva ovde", dok ne stigosmo.
-Hvala, koliko sam dužna?
- 20 evra, može i u dinarima (pre 8 godina!!!vidovita žena), i ako hoćeš sačekaću da završiš!
Jeste da je ovo glavni grad, i nije da kod nas ima taksija da mogu uporediti, ali čoveče..Jadni ovi beogradjani, kako li preživljavaju.
Sreća te je prethodnih dana bila plata pa sam se dobro pripremila, ipak idem u Beograd, malo šopinga i tako to.
Platih sva svezana u čvor,
-Nemojte me čekati, ne znam kad ću završiti.
Posao sam dobila, kao i broj regularne taksi službe, uz napomenu:
-Pazite se "divljaka", love neiskusne i naplaćuju k'o sam đavo.
Ma šta mi reče!!!!! Mogle su mi komotno izrasti magareće uši kako sam se osećala tog momenta.
Povratak me koštao skoro 10 puta manje, šoping sam preskočila i sva sretna vratila se u svoju provinciju bez divljih i pitomih taksija.
Štošta se promenilo od tada.
U Beograd idem po potrebi i svaki put zahvaljujem bogu na genijalcima koji izumeše GPS uredjaje, a taxi službe se razmnožiše čak i u mom mestašcetu koji za sat vremena možeš prepešačiti uzduž i popreko.
-
Nema komentara :
Objavi komentar