petak, 15. svibnja 2015.

T'ga za morem iliti prisećanje na morske dane

slika: dontcallmebetty
Ove godine ništa od letovanja.
Nema posla pa nema ni mora. Od čega da se odmara neko ko se nije umorio od rada, htedoh reći službovanja. Od nezaposlenosti se ne odmara. Pogotovo ne od nerviranja. Za to ne prepisuju odmor, možda koju posetu lekaru, recepte za šarene pilulice, manju količinu optimizma (ne preveliku - nije ni to dobro štrčaćete kao slon u staklarskoj radnji medju ostalim pesimistima) i strpljenja do 2016, možda i 2017, ajde neka bude i 2018 kada izlazimo iz krize (istina mi iz krize izlazimo još od 2011 ali ko još broji ???!!!?).
I tako, kriza mi uze posao, par kila živaca, dobar deo nade, ono malo uštekanih deviza za crne dane (dodjoše pre no što sam očekivala), odlazak na more....
I svaki put kad odem kod mame u (ne)vreme posvećeno gledanju serija, najčešće turskih, dok ona opčinjeno prati dešavanja na ekranu ja se prisećam svojih letovanja na navedenom govornom području.
Bila dva puta.
Pre par godina u mestu zvanom Ostrvo ptica, i on mi se i svideo (stvarno bilo ptica kol'ko 'oćeš, al' drveća ič). Jes' da smo se dobro isklackali autobusom, čoveče putovali smo skoro 30 sati (kad neće dete u avion, kaže nije 'tica pa da leti), imala sam  malo čudnu cik-cak liniju kretanja po prispeću. (Nije ni čudo što smo bili 500 godina pod turcima - trebalo je skupiti hrabrosti i snage za dug put nazad). Al kad se mi konačno oslobodismo točkova, i onako polupospani, zgužvani, i pomalo izbezumljeni zaletesmo put bara u hotelu tražeći tursku (da ne kažem domaću, malo jaču bez šećera) kafu, dobismo neku tanku poluprovidnu braonkastu smešu koju i ne popismo. Par dana sam na par mesta pokušavala turcima da opišem "našu" tursku kafu ...i odustala...i od opisivanja i od kafe. I tako ja u sred Turske prestadoh da pijem kafu.
Lepo mesto, prijatni ljudi a svidjali su mi se i oni njihovi bazari, sa začinima izloženim u velikim jutanim  džakovima (milina od mirisa), nonšalantni trgovci za malim stolićima sa neizostavnim čajevima u staklenim čašicama (prešišali su i engleze po ispijanju čaja)..A tek dolmuši, priča za sebe.


                                                   slika: dontcallmebetty.tumbrl.com

 Bez voznog reda, po potrebi, sa brbljivim vozačima, uvek puni al se uvek nadje još malo mesta.  More mi se nije baš svidelo. Nikakvog mirisa, popodne trave koliko hoćeš, a bogme i duplo više, i previše sunca sa previše vetra, što je sve u svemu rezultiralo ne preplanulošću nego takvim crvenilom da sam parirala kuvanom jastogu.
Usledila je potraga po apotekama, što je bilo ravno nemogućoj misiji jer moj farmaceutski engleski i njihov engleski nisu nigde mogli naći dodirne tačkice koja bi  dovela do nekog rezultata, čak sam, lele bruke i reš pečene nogice pokazivala al za taj stepen preplanulosti izgleda još nije bila proizvedena odgovarajuća krema.
Potragu sam, po oprobanom receptu završila u radnji kupivši kiselo mleko.
Mislim da je ceo sprat bar dva dana "mirisao" na kiselo mleko, koje se na meni sušilo brže nego što sam uspevala da ga namažem. Ali je tako leeeepo hladilo. Uh!!!! Istina malo je i crvčalo.
Drugi put, nešto skorije, u gradu sultana Aladina Kejkubata, e to je bilo ....iskustvo.
Prevelika vlaga u vazduhu, ko da sam nosila iznad sebe svoj privatni oblačić, non stop sam bila mokra.  U stvari kad malo bolje razmislim čudim da nisu počeli da tonu poput Venecije od količine izlučenog znoja po telu i glavi turista. Kao da sam se obučena tuširala. Tek negde oko 23 h je počinjao da pirka vetrić, ali sam dotad već bila oderanih kolena bauljajući od toplote, blago isplaženog jezika od dehidracije (jer koliko god  ja vode ubacivala u se - isto toliko i malčice više sam putem pora izbacivala van i kao da sam stalno bila u  izmaglici jer se znoj od toplote pretvarao u paru oko mene), a bogami i pomalo neurotična te baš i nisam  bila za neke šetnje. A ako bih i uspela skupiti dovoljno snage brzo bi je ponestalo dok smo brzim hodom u cik-cak linijama pokušavali umaći  trgovcima koji su nas zaustavljali, vukli u radnje, vikali za nama i  nabacivali original fasifikata majice i torbe na nas.
E ovde nije bilo toliko trave u moru, ali je voda bila topla k'o da imaju podvodno grejanje, prepuna mulja i plitka.Samo sam čekala da kuvane ribice isplivaju na površinu.  Mislim, nisam ja neki plivač, ali kad ni nakon 50 m ne uspevaš da nadješ vodu koja je bar do struka e onda ti i ne preostane ništa drugo nego samo da se trudiš da ne potoneš na dubini od pola metra dok plivaš pokušavajući da imitaraš Ester Vilijams ;/ a kolena ti grebu po mulju. 


           slika: dontcallmebetty.tumbtl.com
 A od turskog ne naučih da kažem ni dobar dan (bruka moja) ali se naslušah turske muzike više nego mili mi znani i neznani pretci u viševekovnoj okupaciji.

Sve u svemu bar sam bogatija za par kila, dosta uspomena, nešto slikica, par CD-ova i "original" majica, a ratluke sam odavno pomezetila, uz kafu, onu našu- tursku. Domaću a jaku.

ponedjeljak, 14. srpnja 2014.

Golupče i golubovi

Uskoro ću napuniti godinu dana neradnog staža.
Leti vreme. Što bi rekao Žarko Laušević : Godina prodje...ali dan nikako. Dani mi se razvlače poput onog rastegljivog creva iz Top-shopa, imam utisak da mu nema kraja, a godina mi prolete poput treptaja.
A kad sve skupa saberem - šaka jada. Stotinu poslatih CV-ja, dva "više sreće drugi put" odgovora, gomila nervoze, depresija u povoju, mobilni u statusu najboljeg prijatelja od kojeg se ne odvajam jer " možda me pozove neko od onih preostalih 98..." (ali ko još broji!!).
Ponekad kad odem do grada poželim da se poput brke iz reklame Komercijalne banke kamufliram pripijanjem uza zid jer još uvek me, pardon, sad me još više pogadjaju sažaljivi pogledi i pitanja
-Još ništa? Sramota šta se radi!!
-A gde sad radite? Nigde? Još uvek?
A ja posramljeno spuštam glavu, uzmičem, i još bliže zidu nastavljam dalje... 
                                                    slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com

I tako nakon proletele godine samovanja, dobrovoljnog izbeglištva, i usavršavanja mimikrije (i gušteri bi pozeleneli od zavisti u mom društvu) odlučih da se malo razmrdam, obidjem prijatelje, rodbinu, čisto da se uverim da sam živa i da stupim u direktan kontakt sa suncem jer se uglavnom samo merkamo kroz poluspuštene roletne.

Najavih se tako rodjacima kod kojih nisam bila dobrih desetak godina. Nekako mi se učinilo najbezbolnijim. Koliko se nismo čuli i videli kad počnemo sa pozdravljanjima, poljupcima, čudjenjima, izvinjavanjima možda i ne dodjemo do mog (ne)zaposlenja.
Kupih piće, kafu, čokolade, sve po pe-esu i propisu i zaputih se hrabro u ponovno osvajanje izgubljene i zanemarene socijalizacije.
Prvo padoše poljupci, grljenja
-Pa gde si pobogu? Nema te sto godina.
- Znate kako je...posao, kuća, porodica, problemi...
-Bože ne menjaš se (ma jok samo sam desetak godina starija, bar pet kila teža, srećom bar sveže ofarbana)
- Baš i ja to pomislih za vas (pogotovo kad mi sunce nemilosrdno napada vidno polje da mi se sve crveni pred očima)
I tako se ispozdravljasmo i nahvalismo k'o beg i efendija.
Pade tu i meze
(ne hvala neću ostati na ručku, moram kući da nahranim sitnu!?! decu i nešto krupnijeg muža!!! )
kafica, kolači.
Navalismo na razgovor da pretrčimo preskočenu deceniju, uglavnom o deci, pa bogami neko i o unučićima, izogovarasmo, pardon spomenusmo ostatak rodbine koje se setismo u tom sveopštem metežu pitanja, upadica (a jesi čula za...), uzvika (ooo, ma nije valjda...). Izukrštasmo mobilne tražeći i pokazujući slike i sličice milih nam i dragih ( jedva ih raspetljasmo pri polasku posle spajanja, bluetooth-iranja, download-ovanja i upload-ovanja). Našao se tu i po koji muzejski primerak fotografije propraćene razneženim prisećanjima
-a sećaš li se kad smo ono...
-kako se ne bih sećala...bože kako je to bilo lepo vreme..al' eto prolete...
A da je proletelo uverih se još više kad im u posetu dodje i unuče za koje sam čula ali ga još nisam videla.
- Ma jel to Tijanin sin?
- Da da , to je naš Tomica, ljubi ga deda
-Nemoguće! Pa koliko Tijana ima...za mene je ona još onaj devojčurak!
-Kakav devojčurak, udala se pre pet godina, ovo moje golupče živi dokaz.
Dete ko dete živahno, ne može da sedi i miruje navalilo na dedu i babu da mu beru kajsije te ustasmo da mi pokažu dvorište i baštu pa da se s milim bogom i rastanemo.
Dodjosmo i do povelikog golubarnika, u kome su na postavljenim granama kunjali golubovi
-A ovo ti je, uz mog Tomicu, moj ponos i dika. Ma da su mi deca ne bih ih više voleo.
-Pusti ga snajka više vremena provodi sa njima nego sa mnom, a o priči da i ne govorimo.
Tu se oglasi i dedino "golupče"
- Deda OBERI mi goluba!!!!
Deda se prvo pravio malo nagluv, ali kako se sa svakim ponovljenim zahtevom pojačavao i ton traženja popusti, te izvuče jednog goluba i pažljivo ga stavi u željne malene dečije ručice.
                                                    slika:www.dontcallmebetty.tumblr.com

Okrenu se prema meni da mi nešto pokaže kad
-Dedaaaa, OBERI drugog ovaj neće da se igra
Okrenusmo se taman da vidimo kako ljutito baca mlitavo telo na zemlju.
Baba brzo ode po lopatu a ja zgrabih dete u naručje i podjoh prema kapiji čudeći se usput koliko je sati  dajući pozelenelom dedi vremena da povrati boju i glas.
Pri opraštanju čak se i nasmejasmo na temu "branja", Tomicu utešismo čokoladom, dedu Tomicinim poljupcima i rastasmo se razneženi uz obostranu želju ponovnog druženja.





utorak, 1. srpnja 2014.

Upornost se (ne)isplati

 Upornost se ne isplati, bar kad je moj vrt u pitanju. Mada kad već pričam o tome  moram napomenuti da se o mom "vrtu"  može pisati samo sa navodnicima, pošto to nije vrt, nije ni vrtić, to je majušni prostor veličine veće saksije u minimalnom dvorištancetu , koji sam u jednom ludom naletu inspiracije odlučila da pretvorim u VRT. A koji se sa svoje strane žestoko opire tome tako da je to "mrtva trka".  Što ja posadim, stalna hladovina i vlažna zemlja uglavnom unište.
A tako sam želela da postanem vrtlar, nakupovala sam se i časopisa poput Moje lepe bašte, Života sa cvećem, o kesicama semenja da i ne govorim (još uvek imam punu kutiju u ostavi), tu su i neizbežne rukavice, motičica, grabuljice, kanta pomodno ofarbana u crveno....
 Žene koje prodaju cveće na pijaci kad me ugledaju naprasno hvataju nezainteresovane prolaznike samo da me izbegnu jer već dobijaju tikove od mojih zapitkivanja i zagledanja dok nešto ne kupim. 
Ispočetka obično počinje ovako:
- Možete li mi molim Vas reći koje cveće uspeva u hladu???
Tu se onda one rastrče dok mi pokazuju pojedine saksije
- Evo ukrasna koprivica...
- Ona ne cveta zar ne (moje naglo stečeno (ne)znanje već ponosno pomalja svoju glavicu), ja bih radije sa cvetom...
- Pa možda pištika ( pokazuju mi tek procvetale lepe bele i crvene cvetiće )

- Lepo je, a kako se održava, može li da prezimi (i tu počinje prava paljba pitanja na koje ne zapamtim ni pola odgovora, ali novostasali vrtlar u meni ne miruje)
- Pa ne, to je jednogodišnja biljka...
- A jel imate neke perene ( razbacujem se "sručnim" izrazima - aha isplatiće se pare uložene u one časopise ) koje uspevaju u hladu ?
- Još ne, za koju nedelju...
- Imate li možda dihondru ili gipsofilu (pazi sad koji sam ja cvetni stručnjak kada u mnoštvu cveća ne prepoznajem ono što tražim, ali sva važna verglam nazive iz novina...ili pokupljene sa raznoraznih sajtova na internetu)
Tu već postaju totalno zbunjene i uzbunjene. Latinski im nije baš jača strana, kao ni meni uostalom, gledaju me pomalo belo, one poznaju ustaljena narodna imena cveća.
-Koje je to cveće?
Vrlar u meni se polako povlači, mislim otkud pa ja znam videla sam ih samo na slici
- Pa jedno je neka puzavica, a ono drugo ima sitne listiće i cvetiće...
unezvereno gledam okolo ne bi li videla nešto slično....
- Ma nema veze daćete mi ovo za kamenjar i par tih pištika.
Popodne sva važna sadim tih par saksijica u ona raspoloživa dva kvadratna metra vlažne zbijene zemlje, i po kamenjaru koji jedva pronalazim ispod razlistale smokve konstatujući usput kako se ono prošlonedeljno cveće nije primilo, ali eto bar imam mesta za ovo novo.
Eh, nije lako imati vrt.  A mogla bih polemisati i o istinitosti one narodne Upornost se isplati, ali to ću drugi put, umorih se vrtlareći i slikajući poneki cvetić koji je uspeo da preživi, za uspomenu i dugo sećanje.
Lavanda koja je uspela da se izbori za svoje mesto pod zrakom sunca
 

Medno cveće

Takodje medni cvetić ali bele boje

Izdržljiva heuhera istina malo iskrivljena u traženju sunca

Pupoljci klematisa

srijeda, 18. lipnja 2014.

Dobar dan želim ( na multinacionalnom nivou )

Pesma koju sam sasvim slučajno odgledala na youtubu
 me je podsetila na neke dogadjaje i nenamernu sklonost ljudi da strane, nerazumljive reči prilagodjavaju našem jeziku.
U mojim prvim godinama života otac mi je radio na železnici. Do polaska u školu selili smo se pet puta.  Ponekad mi se pred očima pojavi fragment nekog dalekog sećanja, mali sitni detalj poput starinske iskrzale  fotografije. I ne znam je li to deo nekog sna ili jedva čujni eho prošlih godina mog života. Tek u razgovoru sa majkom, kad je pitam o tome dobijem potvrdu i preostale deliće slike i priče koju ona oslikava.
Moj polazak u školu je prekinuo taj lanac seljenja, i tako smo se pre četiri decenije doselili u ovu malu vojvodjansku varoš i ostali u njoj. Istina i tu smo se nakon par godina preselili sa jednog na drugi kraj, iz stana u kuću, ali je već sve bilo poznato i nije izazvalo neke veće nesigurnosti i promene, čak šta više, samo nam je dalo veći osećaj slobode.
                                        slika: dontcallmebetty.tumblr.com

Mala uzana ulica sa tridesetak kuća i  oko sto živih duša u njima. I ne bi to bilo ništa posebno, da u toj maloj ulici nisu bile zastupljene bar četiri različite nacionalnosti, srpske, madjarske, rusinske,slovačke... koje su prepletene saživele jedna sa drugom. Komšije su se posećivale, pile kafu, pomagale po potrebi...i nije bilo neobično susresti ljude koji su izmedju sebe pričali na "svom" jeziku, a potom se okretali prema meni i nasmejani mi se javljali na "mom", a ako bi se i javio svako na "svom" i to je bilo normalno i nije predstavljalo neko odvajanje ili nepoštovanje.
Oko kuće, i u kući je u početku bilo dosta posla, i komšije su nam puno pomogle, posle posla i naročito vikendom, a kako smo u dvorištu imali i dosta stabala šljiva moje zaduženje je bilo da skupim opale šljive za rakiju. Deca iz ulice su dolazila da me zovu da se igram, i kad god bih bila " u poslu" pomagala su mi da brže završim kako bi se igrali zajedno.
Srećno vreme!!!
I najlepši period mog života!!!!
Kada smo se skućili, i kada su konačno iz dvorišta uklonjene sve skele i cigle a iz kuće naslage maltera i prašine

                                                   slika: dontcallmebetty.tumblr.com
 imali smo dovoljno prostora i za goste, uglavnom najbližu rodbinu koja je dolazila da nas posti u novoj kući.
Jedna od gostiju je bila i baba, ovaj put mamina majka, žena iz prostranog vojvodjanskog sela širokih ulica i omedjenog njivama, koja je svoje slobodno vreme provodila sa ženama iz ulice, na klupicama naslonjenim na široka debla davno posadjena ispred kuća.
Kad je došla kod nas nije mogla da se navikne na skučenost male ulice i nemanje društva za razgovor dok se hekla stolnjak kao poklon za useljenje.
Sedela bi u dvorištu, heklala, pričala sa mamom i povremeno izlazila na ulicu, svaki put se čudeći kako je uska i mala.
Na jednom od tih "pohoda" naišao je neko iz ulice i poželeo joj dobar dan na madjarskom.
Ušla je zbunjena u dvorište, prišla mami i upitala je
- Zašto ovde ljudi govore jedni drugima JUNE POTKOVANO?
- Šta pričaš mama, kakvo "june potkovano"?
-Pa sad prodje čovek, on meni JUNE POTKOVANO, ja njemu JUNE POTKOVANO.
-Ma nije ti rekao June potkovano, rekao ti je Jó napot kívánok
-Pa to ti i ja kažem da mi je rekao!!!!
Ne uspesmo je ubediti u suprotno, tako je čula i tako je zapamtila. 
I kad smo joj dolazili u posetu uvek je pitala jel se još uvek ljudi tako čudno javljaju kod nas.


četvrtak, 15. svibnja 2014.

Bakina kuhinjica

Pre neki dan sam naučila jednu pravu kuvarsku lekciju.
Nikad o sebi nisam mislila kao o nekoj dobroj kuvarici.
                                                            slika:pinterest.com
 Možda zato što nisam ni neki gurman. Kad sam gladna jedem, kad sam žedna pijem. Ne topim se od miline kad mi se nešto svidi i nikad ne pamtim recepte duže od jednog dana, da mi ne zauzimaju suviše prostora na disku moždane memorije, pošto je toliko drugih interesantnih stvari koje treba zapamtiti.
Ma kuvam ja, nije da ne kuvam, i udovoljavam željama svojih milih i dragih, normalno. Coolinarika mi je jedna od sačuvanih  stranica na "Bookmark-u" i bar jedno 20 GB računarske memorije je utrošeno na raznorazne recepte,  a kupljene Kuhinjice mi kupe prašinu na donjoj polici u kuhinji. Sve po propisu, kao prava domaćica.
Istina nemam kecelju, mada baš nešto planiram ovih dana da sašijem jednu.

  Najveći izazov mi je famozna ruska salata koja se u našoj kući pravi u raznim varijantama
-samo bez šargarepe, znaš da je ne volim
-meni bez graška molim te, ne svidja mi se
-manje majoneza, holesterol mi je skočio
to više nije ruska salata, za mene je više kao ruski rulet.
Pravim ja i sarmice, i rolatiće, pečem hlepčiće i sitne kolačiće. I torte za rodjendane, i pite...i definitivno ću ogladneti ako nastavim da nabrajam.

                                                            slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Ali to izgleda nije TO što bi kuvanje trebalo da bude, bar po mišljenju mog starijeg deteta.
Malo malo pa sin gnjavi sa ribljom čorbom
- Kad ćeš praviti riblju čorbu, ali kao baka. Tvoja nije tako dobra kao njena!!!!
Nazovem je
-Hajde molim te reci mi kako praviš riblju čorbu, unuk ti se uželeo riblje čorbe ali želi da bude kao tvoja. Ustvari najbolje bi bilo da dodješ, da ja vidim kako ti to praviš.
I dodje ti moja mama sa svojim iskustvom prekaljene kuvarice.
- Šta ti treba, evo tu je riba, paradaiz, luk, zelen, začin, sirće....treba li još šta?
- Ma šta ti je dete daj mi samo ribu i taj začin.  Može i malo kuvanog paradaiza.
- I šta? To je to???
- Normalno, šta komplikuješ.
Tu se ja malo nadjoh u čudu. Ja seckam luk, dodajem zelen, malo sirćeta, pretrčim uz put bar dvadesetak recepata na internetu, pasiram, cedim....izgubim pola jutra....
Za vreme ručka dete dvaput sipalo "čuvenu" bakinu čorbu
- To je čorba, vidiš, jesi li sad naučila? Sledeći put da napraviš isto tako.
Jesam sine, ali ti još nemaš dovoljno životnog iskustva pa ne znaš -  u ovom receptu glavni sastojak je TVOJA LJUBAV.
 Samo to.

utorak, 6. svibnja 2014.

Menta ili nana pitanje je sad

Usedeh se u kući ovih dana, pardon, meseci, da se prosto osećam kao komad nameštaja. Već se i paučina hvata po meni,

                                                       slika: dontcallmebetty.tumblr.com

a ukućanima, kad poustaju treba malo vremena da me počnu razlikovati od sudopere, stolica i drugog kuhinjskog inventara pre nego što mi požele dobro - što god to dobro bilo (jutro uglavnom nije pošto je to definitivno bojkotovano doba dana u našoj kući).
Došlo je dotle da se radujem i odlasku u prodavnicu, a o megamarketu da i ne pričam. To je već doživljaj. Ma kakav doživljaj - "izlazak u život".
Počinjem da se spremam i pripremam kao da idem na gala priredbu. Presvlačenje, umivanje, češljanje, šminkanje....ponovo presvlačenje, obuvanje, preobuvanje.....

                                            slika:dontcallmebetty.tumblr.com
Konačno zaključavam vrata,
- Joj nisam ponela naočare (sunčane naravno)
Otključavanje, utrčavanje, preturanje...tu su, hvala bogu!
I dok mi je noga na stepenici
-možda ipak i labello?
...
I tek negde na pola puta kad mi konačno svest opet spadne na normalu jedva uspevam da se glasno ne nasmejem apsurdnosti cele situacije.
Ali to mi ne smeta da u samom marketu obidjem sve gondole i detaljno ih proučim, što je veoma loše po moj novčani standard u aktuelnoj mi sadašnjosti, jer mi u potrošačku korpu, stvarno ne znam kako, ulete i potpuno nepotrebne stvari.
 I dok sam ja blaženo proučavala policu sa raznim mirišljavim kozmetičkim preparatima, u društvu još par blaženih ženskih duša, čuh kako jedna od njih reče mladjanoj ćerki
- hajde donesi čaj od nane dok ja ovde kupim šta mi treba.
Ne prodje mnogo kad eto nje:
-Nema, hoćeš neki drugi.
-Nema čaja od nane? Ma nisi ni gledala.
-Jesam, Dodji da vidiš ako mi ne veruješ.
Odoše...i vratiše se...
-Pa to nije nana, nego menta, vidiš šta piše.
- Menta je nana.
- Zašto bi ja morala da znam da je menta nana.
- Pa da čitaš malo više...
-Čitam ja dovoljno!
- A da si malo bolje pogledala videla bi da na drugoj strani kutije piše i nana, a mogla si lepo pitati i onu radnicu.
Malo zatišje,sleganje ramenima i:
- Ja i tako ne volim čaj, ni kad sam bolesna.
A ja se, držeći u ruci L'Orealov svemogući revitalift 10 repair serum za lice, prisetih da je i na mom spisku famozan čaj od NANE a ne dotični serum, te se tužno oprostih od njega i odoh po MENTU da  priuštim  sebi bar malo detoksikacije ako već ne mogu magično uklanjanje bora, podsećajući sebe da kad dodjem kući priupitam svoju ćerku zna li ona šta je menta a šta nana.



nedjelja, 27. travnja 2014.

La bella vita!!

...U susret mi dolazi devojčica od nekih sedam godina. Gledam je.
                                                  slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Poput leptirića leti na svom bicikliću, kose pune vetra, širokog osmeha. Imam utisak da vazduh oko nje vibrira od sreće kojom zrači.
Ne poznajem je, ali mi se ona svejedno smeška, jer su joj svi dragi. Jer je život lep.
Kad smo se susrele, dovikuje mi
-Ćaooo!!
kao dragom prijatelju, uz široki krezubi prelepi osmeh, kojim mi puni srce radošću.
I u momentu sve prepoznajem, i sve mi se vraća.
La bella vita!
I osećam kako nezadovoljstvo bledi i prolazi..
Jedna mala nepoznata devojčica me je osmehom nagovorila da otvorim prozor, čujem cvrkut ptica i dopustim bagremu da me preplavi mirisom.
                                                       slika: dontcallmebetty.tumbrl.com
I vraćaju se sećanja na stvari koje volim. Na toplotu sunca, proleće.... Bože koliko volim slatkoću i miris bagrema.
Prisećam mu se i ukusa, i počinjem da se smeškam dok onako sama idem ulicom. Još mogu da čujem grdnju koju sam dobila kada sam rekla majci da sam jela bagrem!
Sada ga držim u ruci, poput najdragocenijeg cveta
     
                                                 slika: dontcallmebetty.tumblr.com
i uranjam u njegov miris. Zatvorenih očiju ali otvorenog srca.
Život je lep!
I obećavam sebi da neću dozvoliti brigama da me preplave, da se više neću izgubiti.
Hvala ti mala leptirice. Hvala ti što si mi poklonila deo svoje sreće i vratila me sebi.

ponedjeljak, 21. travnja 2014.

Kad ožive sećanja 3

Još jedan deo Sage o sećanjima.
I ovaj je posvećen mojoj babi.
Poput spomenika gradim sećanje i svakom mišlju palim po jednu sveću za pokoj napaćene joj duše.
Nakupilo se upaljenih sveća u meni, koje se poput sunčevih zraka bore sa tamnim oblacima zaborava.
                                                    slika: dontcallmebetty.tumblr.com
I opet mogu da je vidim kako dolazi ulicom prema tetkinoj kući. Tamna zabradjena prilika pognute glave i brzog hoda. I po suncu pokrivena od glave do pete. Ušla bi tiho, sela u kraj kauča i posmatrala nas, mene i sestru, blago stisnutih očiju.
Nije nikad nosila naočare, nije se nikad žalila da joj vid popušta, tako da je za nju, kada je videla sestru sa naočarima, to bio šok, pošto joj ni jedno drugo unuče nije nosilo naočare, čak ni one sunčane (drugo to vreme beše, kad se sa sedamnaest godina nije vodilo računa o borama i fancy imidžu).
-Šta to izvodiš dete? Gde ti je majka? Šta će ti ti đozluci, ajde skidaj to.
-Sad će doći, zna ona, pa ona mi je i kupila.
 -Budi bog s'nama, jeste poludele. Ma skidaj to dete, misliće ljudi da ne vidiš.
-Pa i ne vidim, zato ih i nosim.
- Ma kako to ne vidiš, juče si još videla a danas ne vidiš.
A onda poče da grdi tetku koja je u medjuvremenu ušla u kuću
-Ajd što je ona  u ludim godinama, ali šta je sa tobom, skidaj joj te đozluke počeće priče po selu da je ćorava.
- Dobro mama, pusti je, ne vidi dobro i doktor je rekao da treba da ih nosi.
- Ma doktor samo oće pare, briga njega što se ona nikad neće udati jer je niko neće hteti ćoravu kad je vide takvu.
Tu se sestra i ja počesmo smejati ko lude, te nas tetka otera u drugu sobu a ona osta da se prepire sa babom kojoj takva očigledna mana nikako nije davala mira te se krstila i sva se nekako skupila od još jedne brige dodate na ionako prepun tas. 

slika:dontcallmebetty.tumblr.com
                           
                                         

subota, 8. veljače 2014.

Kad ožive sećanja 2

Ovo polako postaje Saga o sećanjima.
Što više ulazim u neke svoje "zrele" godine (da ne kažem sredovečne - kao da sam Metuzalemov potomak) sve me više hvata nostalgija i tuga što nekim ljudima nisam pružila više vremena, topline i pažnje. A jedna od njih je svakako već pomenuta baba.
Ponekad mi je žao što ne mogu bojama da oživim svoja sećanja, i da im ulijem više života.
Ali kad zatvorim oči lako mogu sebi, na poledjini očnih kapaka, da nacrtam uvek ozbiljnu ženu, sa urezanim borama izmedju obrva i uglovima usana. Zabradjena tamnom maramom kojoj bi malo-malo popravljala čvor ispod brade i uvlačila nepokorene vlasi koje su željne slobode pokušavale da se izmigolje. Uglavnom u tamnim košuljama dugih rukava i širokim suknjama sa obaveznom pregačom.
Nisam je videla nasmejanu, bar se ne sećam, samo zabrinutu i zamišljenu uz samoj sebi upućene polušapate:
- Eee, jadna moja ....
podstaknute razmišljanjem o nekom bliskom.
Rodila je šestoro dece, dvoje je umrlo dok su još bili mali, dva sina i dve kćeri rasli, odrasli, zasnovali porodice, živeli...umirali kako je kome bilo sudjeno...sada mi je samo najmladja tetka živa.
Baba je, naoko gruba i ozbiljna, preživljavala sa njima njihove tuge i taložila ih u sebi, produbljujući bore i čvršće vezujući čvor na marami kao da će time zavezati i brigu da se ne širi i ne raste. ..
                                                      www.lajkam.com
Elem, da nastavim.
Nakon završetka desetog razreda (ja sam pripadala srećnim generacijama na kojima je izvršenaa jedna od  eksperimentalnih reformi školstva) jedno vreme sam provela "na selu", kod tetke i već pomenute sestre, gde nas je baba posećivala svaki dan i gundjala na nemoguće ponašanje dve tinejdžerke, dok mi tata nije javio da idu u Budvu. Kako  se meni nije išlo (mislim stvarno - koje dete sa 16 godina želi da ide na more sa roditeljima i mladjim bratom i to na nedelju dana), morala sam da se vratim kući, sa babom, i na moje insistiranje sa sestrom kao pojačanjem.
Dobih od roditelja nešto para, čisto da se nadje za džeparac, uz napomenu
- Kod babe su pare, ona će sve nabavljati šta treba, i kad vam zatrebaju pare traži od nje.
Pošto smo se mi preselili iz stana u kuću, imale smo samo svoju sobu i dovoljno prostora za ploče, priče,domundjavanja i dogovaranja. Milina.

Baba je za to vreme gazdovala, kupovala namirnice, kuvala, gundjala zbog buke, galame, smeha...I čvrsto držala zatvoren novčanik poput zatočenika u nevidljivom džepu ispod pregače. Iako nije išla u školu matematika joj nije bila strana, znala je sve cene  i nije bilo šanse da joj trgovci greškom (ili ne?!?) naplate koji dinar više.
-Mislio mene da prevari! Kao slučajno! Znam ja takve, u oči te gleda i krade!
-Ma daj baba možda je čovek starno pogrešio
-Šta pogrešio, ma odma bolan vidiš kakav je to insan, po očima.
Znala je moja baba i sve tadašnje državnike, zemlje i glavne gradove, iako nije znala da čita, gledala je strane filmove (nesinhronizovane) onako škiljeći sa kauča i raspravljajući, opet polušapatom sa likovima,  shvatajući sve to na neki svoj način koji je, moram reći, u suštini odgovarao radnji filma
- E jadna ne bila, đe su ti bile oči....ma vidi đavola.....e šta sve insan preživi....

I došao je trenutak kada sam trebala od babe da zatražim pare.
-Baba daj nam para, idemo na sladoled i da prošetamo.
-Ma kakav sladoled, imate jabuka, samo još treba da se razbolite, kud ću s vama.
-Nećemo, tata je rekao da tražim od tebe. Čula si i ti.
-Ma nemam dete, bog s tobom, treba mi za hleb, mleko, sir....

Bilo je tu i moljakanja, umiljavanja,, prepiranja, i pretnji kako ću reći tati da mi nije dala pare, da bi, moja baba na kraju, okrenuta ledjima, prevrtala  po novčaniku, sve uz uzdah i gundjanje, iskupila neki sitniš i dala nam.
- Nema više!
-Ima, videla sam da imaš!!
-Imam al krupno, a ako rasitnim odma će da ode. Raspikuće jedne.
Novčanik je zatvoren i ostavljen na sigurno. Čvor na marami popravljen, a baba opet polušapatom priča sebi
-E jadni moj sine, ti se kućiš a drugi ti kuću rasipaju. Neće to valjati....


                                           dontcallmebetty.tumblr.com


Osta baba tvrd orah,a nas dve "raspikuće" je ne "slomismo" al se silno izmorismo moljakajući je svaki dan za sitniš, dok mi se nisu vratili roditelji.









nedjelja, 26. siječnja 2014.

Kad ožive sećanja

Čudna su stvar ta sećanja. Zavuku se u prvi slobodni ćošak mozga, pritaje se i onda se, probudjeni nekom rečju, slikom ili mišlju osete prozvanim i svog te obaviju poput ribarske mreže. I što se više koprcaš to se teže oslobadjaš, i jedino ti preostaje da im se prepustiš, u potpunosti, dok se ponovo ne vrate u svoj ćošak do neke naredne prozivke.
E tako je i moje pominjanje bosanaca probudilo davna sećanja na babu (tatinu mamu), njene priče, prvo putovanje u Bosnu i na moje strahove, od kojih su neki evoluirali te bogami postali baš onako, lepe, prave fobije.
A za neke od njih je upravo moja baba pripremila plodno tlo, nehotice, sirota.
 Bila je interesantna žena, dugo je nisam shvatala, upravo do tog, toliko pominjanog puta. Dok sam bila manja doživljavala sam je kao grubu, namrštenu, nepristupačnu ženu koja bi me jedino pri dolasku i polasku kratko poljubila i ponekad mi u ruke tutnula koju jabuku ili par oraha. Ali se ne sećam da me je ikad pomazila, i ispričala neku lepu bajku, ili priču. Sad znam da ih ni ona nije znala, bar ne te dečije, jer ih ni sama nikad nije čula i nikad joj niko nije ispričao ništa lepo, ni utešno.
Jedno vreme, nekih godinu dana, dok sam bila mala živela je kod nas. U dvosobnom stanu. A kako smo delile sobu bile smo silom prilika nekako i više upućene jedna na drugu. A i čuvala me dok su tata i mama bili na poslu. Navikla na društvo svojih žena sa sela, ponikla pa iščupana sa svog rodnog tla, nesrećna a radna, znala je samo neke gorke priče koje su prepričavale jedna drugoj uz prelo, ili kad bi obavile posao pa se u lepim danima skupile ispred kuća na klupicama i štrikale čarape i prsluke. Na dete iz varoši nije navikla, niti na čamotinju četiri zida. Tako sam ja, željna priče, slušala o zmijama koje su se uvlačile u kuće, ispod dušeka, ujedale sa ljeljinih grana (kasnije sam doznala da su to lešnici)...i .....šta da vam kažem.
                                                         www.dontcalmebetty.tumblr.com

Dečija mašta  ide na mlazni pogon, to je opšte poznato. Nije dugo trebalo da razvijem posebnu vrstu straha prema zmijama, ja koja sam zmiju svega par puta videla u stakleniku zoo vrta, pa i to sa sigurne udaljenosti.
Počela sam svako veče pred spavanje da pregledam ćoškove sobe, gledam ispod kreveta, zatvaram prozor, gledam u orman...za svaki slučaj. (E sad je pitanje - da se kojim slučajem nešto, bilo šta i pronašlo pri tim izigravanjemima Šerloka Holmsa šta bih uradila? Povikala IIIIŠŠŠŠŠ!?!!!)
 A onda je desetak godina kasnije odlučeno da sestra (od tetke sa tatine strane) i ja otputujemo sa babom kod njenog brata u Bosnu.
Sve me je interesovalo, sve me je oduševilo, priroda, šume, ljudi.
Do Sanskog mosta sve je bilo idilično, a potom i do malog seoceta nekih dvadesetak kilometara dalje. I kad smo sestra i ja pomislile da je to to, tek nas je čekalo iznenadjenje. Trebali smo da  predjemo preko nekog potočića ( koji je u stvari rečica koja u kišnim periodima nabuja i zna da uzme bar jedan ljudski život kao žrtvu nekom samo svom znanom bogu) i da se popnemo uz šumovito brdo do vrha gde je na zaravni deda ujak imao kuću. E tu su počele muke. Silne kiše koje su godinama spirale tlo ogolile su čvornovato korenje  starih stabala i ona su se čak i u seni krošnji belela a usled igre lišća čak i pomerala pred mojim očima.
Malo malo pa bih sva preplašena uzvikivala, poput onog dečaka sa vukom
- zmija!
- Ma kakva zmija dete, hajde, nećemo do noći stići.
-Neću, to je zmija, pomerilo se, vidiš!!!
Babi nije preostalo ništa drugo već da ide ispred nas i da nekim štapom lupka po ogoljenom korenju kako bi me ubedila da krenem dalje.
I tako se na jedvite jade popesmo do kuće.
A kuća je tek bila priča za sebe. Na sprat. Ogradjena drvenim kocima, sa šupom i  stogovima sena, a umesto dece, po dvorištu su trčkarale razigrane svinje, psi i kokoške. Ma ne samo po dvorištu već i po kuhinji jer su vrata bila širom otvorena.
Bože kako su nam se obradovali. Sećam se baba ujne kako krajem marame briše oči i trči oko nas ne znajući šta će pre, dal da ostavi onu kafu i keks koji smo joj dali, da nas odmah hrani, ili da nas vodi u sobu da ostavimo stvari...Okretala se, vrtela, da je mogla krenula bi u tri pravca u isto vreme.
                                          www.dontcallmebetty.tumblr.com
Od silnih utisaka nisam ni primetila da mi se sestra koja je dotad bila daleko kuražnija i bolja od mene naglo ućutala.
Kad je došlo vreme jelu, ispred nas se našlo sve što je bilo u kući, domaća pogača, stari i  mladi sir, kajmak, šunka, jaja...posle dugog puta i pretrpljenog straha dobro sam se najela, dok je moja sestra samo ponavljala
- Hvala nisam gladna.
- Ne, zaista nisam gladna.
-Samo mleka, ali pola šolje....i tako do polaska na spavanje.
Dobile smo "najbolju sobu", sa prostranim drvenim krevetom, perjanom dunjom i teškim drvenim ormanom. Na prozoru se sušila lipa.Normalno - sad već standardna procedura je u potpunosti odradjena, zatvaranje prozora, pregled svih ćoškova i  kreveta,
Iznervirana baba je pretila kako će sve ispričati tati, a baba ujna se samo čudila i krstila
- Ju dete, ma kakve crne zmije, bože me sačuvaj. Ma nikad nam još u kuću nije ušla, da ne čuje zlo.
I zaspala bih kao klada da me sestra nije počela gurkati
- Nemoj da spavaš, ja se bojim.
- Čega? Nema zmija sve sam pregledala.
- Ma kakvih zmija, ovde sigurno ima buva.
- Kakvih buva?
Mislim ko se još boji mikroskopskih buva koje te malo gricnu i to je sve što mogu da ti urade. Dobro, jes da se posle oguliš češući al od tog još niko nije umro, bar da ja znam.
Bila je i gladna ali nije mogla da jede sa kokoškama koje su joj se motale oko nogu i mahale krilima. U neko doba noći konačno i zaspasmo.
Tamo smo bili tri dana koje je sestra proživela na jabukama i keksu koji je ponela, a ja na pogači i kajmaku. Saznali smo da je prva kuća na drugom brdu, da su im deca, sad već svoji ljudi- domaćini, raseljena od Slovenije do Srbije išla po nekiliko kilometara peške do škole (bez straha od zmija) i po snegu i po kiši.
Pri povratku baba ujna je opet maramom brisala oči, pozdravljala i koga zna i koga ne zna, zvala nas da opet dodjemo i mahala, mahala  do god je mogla da nas vidi. A deda nas je ispratio do autobusa što pričajući sa sestrom što grdeći mene i opominjući
- Ćuti dete, bog s tobom, ne prizivaj ih kad ih nema.
Nakon tog puta, i priča koje su njih troje vodili, babu sam počela drugačije da doživljavam. Nije znala da iskaže ljubav glasom, ni smeškom, iskazivala ju je ljevačom koju mi je pravila jer je znala da to volim za doručak, "grdnjom" kojom je krila brigu, i pitom zeljanicom koju niko nije umeo da razvuče i napravi kao ona.
Ljubav je uvek bila tu, samo ja nisam umela da je odmah prepoznam.