Od nekada najomiljenijeg meseca u našoj porodici, jer je to uglavnom bilo vreme kada smo nakon završene školske godine išli na more, jul je vremenom došao u poziciju jednog od najomraženijeg meseca (sa stanovišta onog mladjeg i sladjeg dela porodice), rame uz rame sa junom.
Verujem da pogadjate zašto.
No eto hvala bogu, preživesmo i ovaj rok. Ostavismo iza sebe sate i sate učenja, gundjanja, nervoze, nespavanja, jednom rečju svu studentsku muku da čami u maloj garsonjeri u Novom Sadu, do sledećeg roka koji već proviruje iza sledeće kalendarske stranice ali se pravimo da ga ne vidimo.
Petak ujutru, moj omiljeni dan u nedelji - zbog vikenda koji ga prati, dodatno ulepšan i sms porukom:
- ćao, krenuću busom u tri, čekaj me pa da idemo zajedno kući :))
Smajli je, normalno, nezaobilazan.
Ljubi je majka, osmeh mi se razvukao od uveta do uveta i podstaknuta onim ekstra majčinskim genom već razmišljam o kolačima koje ću praviti .
U svim tim razmišljanjima i smišljanjima, čoveče šta bi bilo da studiraju i žive u inostranstvu, nisam ni primetila kad se primakao kraj radnog vremena, te sva srećna odoh na autobusku da dočekam još jedno dete. Drugo se već razbaškarilo u sobi, mislim baaaaš razbaškarilo, te poput balerine hodam na prstima kad ulazim unutra, i to ne zbog moje gracioznosti već zbog manjka slobodnog prostora.
Čudno!!! Do pre par dana mi je izgledala tako velika i prostrana.
Na peronu tek par ljudi koji nakon radnog dana jedva čekaju da se vrate u svoj kućni mir i uobičajenu rutinu, i jedan mladi par, mladić i devojka, zaokupljeni jedno drugim da verovatno nisu ni konstatovali naše prisustvo.
Prvo poljupci u tišini, pa šapati koji su nekako polako počeli dobijati na tonskoj vrednosti, dok se sve nije pretvorilo u poluglasnu raspravu.
Da smo peronski stubovi manje bi ih interesovalo što prisustvujemo njihovoj prepirci iako su naše glave i nehotice počele da rotiraju ka njihovom pravcu.
- Neću, rekla sam ti. Ili idemo sami ili ja ne idem.
- Pa znaš da sam se već dogovorio sa ekipom. Brate, baš si nekad naporna. Pa uvek idemo zajedno.
- Baš zato i neću. Stalno ista ekipa, ista mesta, ista žvaka. Smorim se već kad pomislim na to.
Onako pekarski raspoložena ceo dan sve me to podseti na filovanje torte - red nagovaranja, red raspravljanja, dok ne dodjosmo do šlaga....
-Znači sad te i ja smaram, dosadan sam.
- Pa kad se stalno ponavljaš, čim me pogledaš znam šta sledi.
izvor:dontcallme betty. tumblr.com
- A ti si pa bolja, samo gundjaš.
- Ali bar to radim kreativnije...
Srećom stiže bus, i ja dograbih u zagrljaj torbe, kese, sa sve detetom pride, i izdvojismo se da pozovemo taksi a golupčići ostaše da raspravljaju, mada pretpostavljam da će mlada kreativka isterati svoje.
izvor:sttarynight.tumblr.com
Kreativnost je oduvek bila na ceni, a zaljubljenost joj je često veran satelit.
Verujem da pogadjate zašto.
No eto hvala bogu, preživesmo i ovaj rok. Ostavismo iza sebe sate i sate učenja, gundjanja, nervoze, nespavanja, jednom rečju svu studentsku muku da čami u maloj garsonjeri u Novom Sadu, do sledećeg roka koji već proviruje iza sledeće kalendarske stranice ali se pravimo da ga ne vidimo.
Petak ujutru, moj omiljeni dan u nedelji - zbog vikenda koji ga prati, dodatno ulepšan i sms porukom:
- ćao, krenuću busom u tri, čekaj me pa da idemo zajedno kući :))
Smajli je, normalno, nezaobilazan.
Ljubi je majka, osmeh mi se razvukao od uveta do uveta i podstaknuta onim ekstra majčinskim genom već razmišljam o kolačima koje ću praviti .
U svim tim razmišljanjima i smišljanjima, čoveče šta bi bilo da studiraju i žive u inostranstvu, nisam ni primetila kad se primakao kraj radnog vremena, te sva srećna odoh na autobusku da dočekam još jedno dete. Drugo se već razbaškarilo u sobi, mislim baaaaš razbaškarilo, te poput balerine hodam na prstima kad ulazim unutra, i to ne zbog moje gracioznosti već zbog manjka slobodnog prostora.
Čudno!!! Do pre par dana mi je izgledala tako velika i prostrana.
Na peronu tek par ljudi koji nakon radnog dana jedva čekaju da se vrate u svoj kućni mir i uobičajenu rutinu, i jedan mladi par, mladić i devojka, zaokupljeni jedno drugim da verovatno nisu ni konstatovali naše prisustvo.
Prvo poljupci u tišini, pa šapati koji su nekako polako počeli dobijati na tonskoj vrednosti, dok se sve nije pretvorilo u poluglasnu raspravu.
Da smo peronski stubovi manje bi ih interesovalo što prisustvujemo njihovoj prepirci iako su naše glave i nehotice počele da rotiraju ka njihovom pravcu.
- Neću, rekla sam ti. Ili idemo sami ili ja ne idem.
- Pa znaš da sam se već dogovorio sa ekipom. Brate, baš si nekad naporna. Pa uvek idemo zajedno.
- Baš zato i neću. Stalno ista ekipa, ista mesta, ista žvaka. Smorim se već kad pomislim na to.
Onako pekarski raspoložena ceo dan sve me to podseti na filovanje torte - red nagovaranja, red raspravljanja, dok ne dodjosmo do šlaga....
-Znači sad te i ja smaram, dosadan sam.
- Pa kad se stalno ponavljaš, čim me pogledaš znam šta sledi.
- A ti si pa bolja, samo gundjaš.
- Ali bar to radim kreativnije...
Srećom stiže bus, i ja dograbih u zagrljaj torbe, kese, sa sve detetom pride, i izdvojismo se da pozovemo taksi a golupčići ostaše da raspravljaju, mada pretpostavljam da će mlada kreativka isterati svoje.
Kreativnost je oduvek bila na ceni, a zaljubljenost joj je često veran satelit.
