Svake
godine imamo obavezu da obavimo lekarski pregled. Bar mi
stariji, ili lepše rečeno - zreliji i iskusniji, oni mladji imaju više vremena
na raspolaganju te mogu koju godinu i da preskoče.
Firma
časti, i pregled i prevoz, pošto je sve, verovatno već pogadjate, u Beogradu. Galantno i fino sa njihove strane . Na nama je samo da nadjemo prevoznika i dodjemo.
Kako nas
je bilo svega troje,onih obaveznih, odlučili smo da angažujemo jednog od
lokalnih autoprevoznika da nam obezbedi kola sa sve klimom kako ne bismo izgledali k’o šlogirani
karanfili kad stignemo do odredišta.
Polazak u
subotu, u 7, kod fontane.
Skupismo
se mi tu, u dogovoreno vreme, polupospani, blago nikakvi zbog ukradene subote.
Prevoza ni na vidiku. Nakon poziva rečeno nam je da stiže za 15 min.
Kad ste
pospani a ne smete da popijete kafu I znate da ćete se u narednih par sati
truckati radi nekoliko pregleda, 15 minuta jaaako sporo prolazi.
Uskoro
stiže neki žuti stari kombi I parkira kraj nas. Otvoriše se vrata…
-Šta
čekamo, ulazite pa da krećemo!!!
Gledamo
se, niko ne ulazi. Ej, nas je troje a stigao je drndavi kombi sa minimum 10
sedišta.
Opšti
zaključak – greška.
Napokon
nas čovek ubedi da je to – to, I nemajući kud udjosmo.
Unutra
neka žena
-To mi je
supruga, kad već idemo u istom pravcu da je odbacim da ne čeka autobus, nećemo
autoputem što da džabe plaćamo putarinu, stići ćemo I ovako. A ima I mesta.
Ima, nije
da nema, rasporedismo se svako na po dva I još preostalo, ali kakvih mesta….kao
u onim starim gradskim autobusima, a iznad nas smotana ćebad I stara radnička
odela. Kao da smo u sred snimanja drugog dela filma KO TO TAMO PEVA (priče preživelih).
Imala sam
neodoljivu želju da zapevam
A put, k’o
švajcarski sir, rupa do rupe.
Skakutali
smo kao džakovi krompira.
U neko
doba žena izadje a mi nastavismo naše putovanje.
Umesto
klime dobismo domaću promaju.
U par navrata sam pokušala da popijem malo
vode ali sam više uspela da prolijem no popijem. Od knjige takodje nije bilo
vajde pošto nikako nisam uspevala da skakučući ukopčam koji red sam pročitala a
koji treba da čitam I posle par potpuno nebuloznih rečenica odložih je do
daljnjeg na sigurno.
Ni sa
spavanjem nisam mnogo bolje prošla, sa svakim malo većim odskokom uspostavljala
sam bliski, prilično bolan, susret sa prozorom, te odustadoh I predadoh se čarima domaćeg turizma
pokušavajući da uživam u lepoti mile nam domovine, ili bar u onome što se
naziralo kroz musava stakla.
Vozač je
uživao, malo pevajući u duetu sa mladim I starim nadama naše “narodne” muzike, malo pričajući sa nama.
Pred sam
Beograd saznadosmo da naš "Miško" baš i ne poznaje dobro grad i da nije siguran gde treba da nas vozi te svi brže
bolje povadismo mobilne I počesmo da googlujemo, ko mape ko gps, te uz par
instrukcija
-NE TU!!,
- VRATI SE!!,
-NE DESNO ČOVEČE LEVO, LEVO....
Konačno stigosmo…
Malo je
falilo da nas upute na dalje pretrage, jer su nam poduže tražili ispreturane organe
ali sve u svemu I to preživesmo, ja čak I sa benefitom pošto su mi se od truckanja
kamenčići u bubregu pretvorili u sitni pesak.
Povratak mi je ostao u nekom mutnom sećanju, od toplote ravne onoj na kojoj pečem kolače i mozak mi je već bio u nekom polutečnom stanju te sam više od pola puta dremala u nekom polusnu.
No, sve je po dolasku sredjeno sa par tuširanja, dve kafe, dva brufena i ledeno hladnom cedevitom.
Nema komentara :
Objavi komentar