Težak život.

Ima dana kada jako zavidim Dzoniju Depu. Na mnogo čemu, ali najviše na onom njegovom pustom ostrvu.
Zamislite - čitavo pusto ostrvo, ma nek je koliko god malecko, meni je dovoljno samo da čujem onu prvu, čarobnu reč - PUSTO, i za mene poprima dimenzije raja.

                                                            www.kulaza.com

Treba mi jedno pusto ostrvo,mnogo li je?? Onda bar dan samoće, mira i milozvučne tišine.
 Pod hitno mi je potrebno malo odmora ili ću postati klinički slučaj.
Da živim na sred  Trafalgar skvera mislim da nam ne bi bilo prometnije. Kao da mi horde prolaze kroz kuću tolika je frekventnost otvaranja i zatvaranja vrata, a o silasku niz stepenice, koji najblaže rečeno podseća na dolazak ekspresnog voza da i ne govorim. Nakon toga mi srce toliko lupa da mi u ušima bubnja, što od pretrpljenog straha da ću ih sastavljati super lepkom (decu, ne stepenice), što od neočekivanog napada siline zvukova na pomenuto  čulo sluha, da mi treba čaša vode i kockica čokolade (to je modernija verzija one bapske kockice šećera) da se bar malo povratrim od straha.
Čoveče, dobila sam tikove od pretrpljenih strahova i stalnog štreckanja zbog zalupljenih vrata i razvijanja nove sportske discipline - dvoskok niz stepenice.
Ah, pusto ostrvo.....tišina, ptičice pevaju "dok palme njišu grane", plavetnilo mora......
Nažalost ostrvo nemam, a što se tiče pustog,  imam samo tapiju na pusti san....

Ja jesam nezaposlena osoba, ali u poslednje vreme sa punim radnim vremenom, nigde evidentiranim - u kuhinji.
Kao da sam vezana, što uz rernu što uz sudoperu. Još malo pa 24 hours kitchen.
Hronološki pregled dana:
početak skoro idiličan -
kafica, šetnja do radnje,                          
pripremanje doručka....
a onda oko podneva počinje žurka -  pre svih obaveznih "jutarnjih rituala", uz već usavršenu najavu dolaska, prvo se pristavljaju neskafice- za razbudjivanje i za dobijanje što jasnijeg pogleda na svet.

                                            www.dontcallmebetty.tumbrl.com
Onda sledi doručak, užina ili šta god to bilo, uz sudove naslagane po sudoperi, pa malo pridošlog društva uz, normalno, još jednu nesicu, ali sad onu pravu, za gustiranje.
A ja počinjem sa pranjem naslaganih sudova i pristavljanjem ručka.
Kad se društvance razidje, sledi još jedna novo oformljena disciplina -dvoskok niz stepenice pod opterećenjem i  istovremenim balansiranjem tacne sa nabacanim šoljicama prikupljenim po svim ćoškovima sobe (sreća te ih ima samo 4). Onda malo četovanja, facebook-a, poziva i odziva:
"e brate, ma sad sam ustao, ajde vidimo se za pola sata"
"ćao, šta radiš? Hajde da se nadjemo pa da malo procunjamo po radnjama. Videla sam ekstra torbicu. Ma strava je. Super, cimni me kad kreneš!"
I dok mamina duša i duško prave gužvu u kupatilu dok se spremaju, ta ista mama natapa šoljice u sudoperi i gundja na relaciji šporet - sudopera.
 Nakon ručka, uz izgovor "moram da idem čeka me....." i "samo što mi nije došla...." ostajem da se družim sa tanjirima i pratećim priborom.
No dobro i to  završih te uz uzdah olakšanja pristavljajući kaficu sva blažena počinjem da smišljam plan za rest of the day....knjigu li ću,

                                            www,dontcallmebetty.tumbrl.com
 film li ću, iliti malko lagane šetnje po internetu...
Kad ne lezi vraže, oglašava se i pater familias, iz horizontale troseda, gde uz pomoć maltene sraslog daljinskog upravljača trenira televizor -
"ima li kolača?"
"nema"
"nikad nema a sad bar imaš vremena"
"pa juče ste pojeli pleh štrudli !!!"
"ma nisam pojeo ni dva parčeta, deca razgrabila dok sam stigao na red. Nema veze, ne moraš ako ti je teško, a sad si bar kući, ne možeš reći da si umorna..."
ostatak već i ne čujem najbolje od iznenadnog zujanja u ušima, a kao da sam krajičkom pocrvenelog oka (do malopre zelenog ) u ogledalu primetila da su mi se i krajevi kose nešto naglo ukovrdžali...
jedan, dva...
gde mi je kafa?
tri, četiri...
e sad mi je stvarno dosta...
pet, šest...
šta sam ja ovde?
osam, devet...
a da ipak napravim onaj brzi kolač, šta mi znače tih pola sata, možda neko i naidje pa da se nadje...
I tako dodjosmo i do večere....koju začini mamina duša nezadovoljna ponudjenim "a la carte menijem" .
"ne jede mi se ovo, ja bih testo sa sirom"
"ma bi li srećo? i ja bih pekinšku patku sa tartufima. Evo ti šerpa pa spremaj"
Uz mreškanje uvredjenog nosića moje ti se dete dade u pripremu svoje večere, i dok je čekala da se skuva testenina čuh je kako se žali nekoj od drugarica-
"...prodje mi život u kuvanju!!!"

Prejak CV

Pre par nedelja sam ostala bez posla. Ustvari ceo "branch" je zatvoren i mi "zaposleni", kako smo nazivani u mailovima koje je upravnik dobijao od centrale (nekada davno besmo i kolege) smo proglašeni tehnološkim viškom. Ovo baš i ne spada u domen zabave, bar ne nama "viškovima" i ne u sadašnje krizno doba, ali u stvari je samo baza za jedan razgovor koji sam vodila nakon svog ovog dešavanja.

U tom periodu sam se, čak i u retkim trenutcima u kojima sam se naterala da izadjem iz kuće i odem do centra, osećala otprilike kao mečka na vašaru jer sam imala utisak da me na svakih par metara zaustavljaju znani, ponekad i manje znani ljudi i postavljaju ista pitanja, koja se kao na ringišpilu vrte opet i ponovo, i opet....
 "Pa kako je moguće...tako odjednom!"
"Eto moguće, a znate obično i biva tako - odjednom."
...
"Šta je sa vama, hoće li vas prebaciti  na neko drugo mesto?"
"Na žalost sva su zauzeta, mi smo prebačeni na biro."
"Jao tako nam je žao.... tako ste bili dobri.... biće sve u redu....ma sramota šta se radi sa ljudima...."
Sažaljivi osmesi, sleganje ramena, gutanje knedli, malo treptanja i mogu vam reći da nije ni malo lako biti tehnološki višak u malom mestu gde se vi znaju, bar iz vidjenja.

                                          slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Ali daleko najinteresantniji susret je bio sa jednim poznanikom koji je takodje doživeo i hvala bogu preživeo isto iskustvo. Prvo mi je naširoko izložio svoj slučaj, sa svim detaljima i pratećim efektima, potom me preispitao po pitanju kvalifikacije i upitao za moje buduće postupke i namere.
U šali odgovorih kako ću malo odmarati a potom ako treba ići i u inostranstvo kao i dobar deo naših ljudi, trbuhom za kruhom,

                                         www.dontcallmebetty.tumblr.com
 ili prihvatiti neki posao ovde - ako mi ponude (godina proizvodnje mi malo problematična:) ),  našta mi on sasvim ozbiljno odgovori -
"Ja nisam mogao tako da razmišljam, znaš ne bi me svugde ni primili, prejak mi CV!!!!"

Pa sad, kad naidjem na kakav oglas, a bogme ih teško savatati (kanda se nešto proredili, otkad je zavladala ova opaka krizna pandemija), uhvatim se kako odmeravam svoj curriculum vitae - jel dovoljno jak sunce li mu žarko, ili ne daj bože prejak!!!!!!