Pre par nedelja sam ostala bez posla. Ustvari ceo "branch" je zatvoren i mi "zaposleni", kako smo nazivani u mailovima koje je upravnik dobijao od centrale (nekada davno besmo i kolege) smo proglašeni tehnološkim viškom. Ovo baš i ne spada u domen zabave, bar ne nama "viškovima" i ne u sadašnje krizno doba, ali u stvari je samo baza za jedan razgovor koji sam vodila nakon svog ovog dešavanja.
U tom periodu sam se, čak i u retkim trenutcima u kojima sam se naterala da izadjem iz kuće i odem do centra, osećala otprilike kao mečka na vašaru jer sam imala utisak da me na svakih par metara zaustavljaju znani, ponekad i manje znani ljudi i postavljaju ista pitanja, koja se kao na ringišpilu vrte opet i ponovo, i opet....
"Pa kako je moguće...tako odjednom!"
"Eto moguće, a znate obično i biva tako - odjednom."
...
"Šta je sa vama, hoće li vas prebaciti na neko drugo mesto?"
"Na žalost sva su zauzeta, mi smo prebačeni na biro."
"Jao tako nam je žao.... tako ste bili dobri.... biće sve u redu....ma sramota šta se radi sa ljudima...."
Sažaljivi osmesi, sleganje ramena, gutanje knedli, malo treptanja i mogu vam reći da nije ni malo lako biti tehnološki višak u malom mestu gde se vi znaju, bar iz vidjenja.
slika: dontcallmebetty.tumblr.com
Ali daleko najinteresantniji susret je bio sa jednim poznanikom koji je takodje doživeo i hvala bogu preživeo isto iskustvo. Prvo mi je naširoko izložio svoj slučaj, sa svim detaljima i pratećim efektima, potom me preispitao po pitanju kvalifikacije i upitao za moje buduće postupke i namere.
U šali odgovorih kako ću malo odmarati a potom ako treba ići i u inostranstvo kao i dobar deo naših ljudi, trbuhom za kruhom,
www.dontcallmebetty.tumblr.com
ili prihvatiti neki posao ovde - ako mi ponude (godina proizvodnje mi malo problematična:) ), našta mi on sasvim ozbiljno odgovori -
"Ja nisam mogao tako da razmišljam, znaš ne bi me svugde ni primili, prejak mi CV!!!!"
Pa sad, kad naidjem na kakav oglas, a bogme ih teško savatati (kanda se nešto proredili, otkad je zavladala ova opaka krizna pandemija), uhvatim se kako odmeravam svoj curriculum vitae - jel dovoljno jak sunce li mu žarko, ili ne daj bože prejak!!!!!!
U tom periodu sam se, čak i u retkim trenutcima u kojima sam se naterala da izadjem iz kuće i odem do centra, osećala otprilike kao mečka na vašaru jer sam imala utisak da me na svakih par metara zaustavljaju znani, ponekad i manje znani ljudi i postavljaju ista pitanja, koja se kao na ringišpilu vrte opet i ponovo, i opet....
"Pa kako je moguće...tako odjednom!"
"Eto moguće, a znate obično i biva tako - odjednom."
...
"Šta je sa vama, hoće li vas prebaciti na neko drugo mesto?"
"Na žalost sva su zauzeta, mi smo prebačeni na biro."
"Jao tako nam je žao.... tako ste bili dobri.... biće sve u redu....ma sramota šta se radi sa ljudima...."
Sažaljivi osmesi, sleganje ramena, gutanje knedli, malo treptanja i mogu vam reći da nije ni malo lako biti tehnološki višak u malom mestu gde se vi znaju, bar iz vidjenja.
Ali daleko najinteresantniji susret je bio sa jednim poznanikom koji je takodje doživeo i hvala bogu preživeo isto iskustvo. Prvo mi je naširoko izložio svoj slučaj, sa svim detaljima i pratećim efektima, potom me preispitao po pitanju kvalifikacije i upitao za moje buduće postupke i namere.
U šali odgovorih kako ću malo odmarati a potom ako treba ići i u inostranstvo kao i dobar deo naših ljudi, trbuhom za kruhom,
ili prihvatiti neki posao ovde - ako mi ponude (godina proizvodnje mi malo problematična:) ), našta mi on sasvim ozbiljno odgovori -
"Ja nisam mogao tako da razmišljam, znaš ne bi me svugde ni primili, prejak mi CV!!!!"
Pa sad, kad naidjem na kakav oglas, a bogme ih teško savatati (kanda se nešto proredili, otkad je zavladala ova opaka krizna pandemija), uhvatim se kako odmeravam svoj curriculum vitae - jel dovoljno jak sunce li mu žarko, ili ne daj bože prejak!!!!!!
Nema komentara :
Objavi komentar