Na kraju malog, malecnog gradića smestila se mala, malecna uličica. Izolovana od vreve i buke bila je prava oaza mira. Baš po mojoj meri.
Komšije uglavnom u "najboljim" sredjim godinama, fini, uljudni,mirni. Tek vikendom malo živnu kada im dodju unučići u posetu te im prirede malo intenzivniji kardio trening poput trčanja u kombinaciji sa vežbama istezanja a sve uz pokušaje pravilnog disanja uz istovremeno dozivanje, jaukanje, smejanje ili vikanje. Krajem vikenda treninzi se privode kraju, iznurene bake i deke mahanjem ispraćaju svoje najmilije i mir se ponovo poput plašta nadvija nad uličicu. Ma milina.
Odnosno - bila milina, do skoro, dok prve komšije nisu odlučile da prodaju kuću i odsele se bliže deci i unučućima, (omilio im trening) a umesto njih se doselila mlada porodica sa malenim detetom.
Na prvi pogled sve je opet izgledalo kako treba, podmladiše nas malo, tek da nam ne promene naziv ulice u ULICA FOSILA. Mladi tata ujutru kolima ode na posao, mlada mama izvede dete u dvorište da uživa u lepom danu, kad se mladi tata vrati prošeta sa detetom po uličici dok mama priprema večeru ..prava idila...koja je trajala... par nedelja.
I taman kad smo se ponovo opustili, uljuljkani u miru svakidašnjice, počeše da se prikradaju prvi znakovi promena. Prvo su to bile posete (usred nedelje, kad im vreme nije), pa dobro mladi su i treba. Jeste da se od parkiranih kola jedva moglo prići kapiji, ali bože moj nećemo sad gnjaviti ljude da se preparkiraju. A onda su počela subotnja popodnevna druženja u dvorištu uz "malo" glasniju muziku. Hajde sad, ne mora se dremati baš svake subote popodne, istina ni tehno mi nije baš najomiljeniji, nešto mi se glava nekontrolisano klima u hipno ritmu pa čak i kad prodje pesma ili što god to bilo, ulovim sebe kako klimam glavom.
Al kad se u to ubaciše i nedeljne noćne žurke u već pomenutom dvorišnom prostoru, e tu već skontasmo da je naš mir nepovratno nestao. Kao i spavanje, i to ne ono podnevno, već ono noćno-preko potrebno.
izvor: dontcallmebetty.tumbrl.com
Ponedeljkom mi se glava, tamo negde oko podneva klimala i bez tehna, te bez ručnog podupirača nije stajala baš najuspravnije a naglo mi se povećao i procenat kofeina u krvi.
I kad se, jednog od tih ponedeljaka, nakon povratka sa posla sretosmo sa mladim nam komšijom muž ne izdrža a da ga ne priupita:
- Kako ste komšija? Jeste se naspavali?
- Pa i nisam baš nešto.
- Pa da vidiš komšija nisam ni ja.
A naš ti komšija nama "stručno" objasni razlog tog istog obostranog nespavanja
- Sparina neka, ne može se ni spavati.
- Ma moglo bi se komšija, al meni je veći problem blizina. A malo mi fali i tišina.
izvor: dontcallmebetty.tumbrl.com
Komšije uglavnom u "najboljim" sredjim godinama, fini, uljudni,mirni. Tek vikendom malo živnu kada im dodju unučići u posetu te im prirede malo intenzivniji kardio trening poput trčanja u kombinaciji sa vežbama istezanja a sve uz pokušaje pravilnog disanja uz istovremeno dozivanje, jaukanje, smejanje ili vikanje. Krajem vikenda treninzi se privode kraju, iznurene bake i deke mahanjem ispraćaju svoje najmilije i mir se ponovo poput plašta nadvija nad uličicu. Ma milina.
Odnosno - bila milina, do skoro, dok prve komšije nisu odlučile da prodaju kuću i odsele se bliže deci i unučućima, (omilio im trening) a umesto njih se doselila mlada porodica sa malenim detetom.
Na prvi pogled sve je opet izgledalo kako treba, podmladiše nas malo, tek da nam ne promene naziv ulice u ULICA FOSILA. Mladi tata ujutru kolima ode na posao, mlada mama izvede dete u dvorište da uživa u lepom danu, kad se mladi tata vrati prošeta sa detetom po uličici dok mama priprema večeru ..prava idila...koja je trajala... par nedelja.
I taman kad smo se ponovo opustili, uljuljkani u miru svakidašnjice, počeše da se prikradaju prvi znakovi promena. Prvo su to bile posete (usred nedelje, kad im vreme nije), pa dobro mladi su i treba. Jeste da se od parkiranih kola jedva moglo prići kapiji, ali bože moj nećemo sad gnjaviti ljude da se preparkiraju. A onda su počela subotnja popodnevna druženja u dvorištu uz "malo" glasniju muziku. Hajde sad, ne mora se dremati baš svake subote popodne, istina ni tehno mi nije baš najomiljeniji, nešto mi se glava nekontrolisano klima u hipno ritmu pa čak i kad prodje pesma ili što god to bilo, ulovim sebe kako klimam glavom.
Al kad se u to ubaciše i nedeljne noćne žurke u već pomenutom dvorišnom prostoru, e tu već skontasmo da je naš mir nepovratno nestao. Kao i spavanje, i to ne ono podnevno, već ono noćno-preko potrebno.
Ponedeljkom mi se glava, tamo negde oko podneva klimala i bez tehna, te bez ručnog podupirača nije stajala baš najuspravnije a naglo mi se povećao i procenat kofeina u krvi.
I kad se, jednog od tih ponedeljaka, nakon povratka sa posla sretosmo sa mladim nam komšijom muž ne izdrža a da ga ne priupita:
- Kako ste komšija? Jeste se naspavali?
- Pa i nisam baš nešto.
- Pa da vidiš komšija nisam ni ja.
A naš ti komšija nama "stručno" objasni razlog tog istog obostranog nespavanja
- Sparina neka, ne može se ni spavati.
- Ma moglo bi se komšija, al meni je veći problem blizina. A malo mi fali i tišina.
