Svi znamo za čuvenog Darvina, sina ugledne porodice,prikrivenom avanturisti, kojem je rekla bih više prijalo putovanje nego obavljanje dosadnih svakodnevnih poslova, i njegovu teoriju evolucije.
Sama sam lično u blagom raskoraku po tom pitanju, nisam vernik ali izgleda ni potpuni ateista. Ne verujem u bajke, ali ni u postepene, vekovne milimetarske pomake koje su od nečega stvorile nešto.
O, sve sam ja to ucila i naučila, odgovarala i dobijala petice ali sa rezervom. Nisam baš bila plodno tlo za uzgoj evolucije.
Ali u poslednje vreme moram priznati da polako poklanjam poverenje čika Čarlsu a sve to zarad jednog najobičnijeg kučeta, bez pedigrea ali definitivno sa integritetom i karakterom.
Kad mi dosadi ona ranije pomenuta kolona vozila (kojom brižni roditelji voze svoje potomke u školu da se ne daj bože deca ne izmore, treba im snaga za tu silnu bauk nauku koja vreba iza zatamnjenih školskih vrata) na posao idem drugim putem, malim uzanim cik-cak ulicama u kojima svaka kuća ima svog psa (češće pse) čuvara.
Ako pogledu prolaznika (ne)namernika već nije izložen sam pas zbog visoke ograde, onda je tu bar vidljiv natpis tipa PAS UJEDA, OVDE JA ČUVAM, ČUVAJ SE PSA ili bar slika canis familiaris čisto da se zna šta ga čeka ako nenajavljen odluči da navrati na kaficu ili u bespovratnu pozajmicu pokretnih dobara.
Često mi se desi kad ranim jutrom, skockana koliko to već ranim jutrom uspem, krenem na posao i to, u blaženoj rajskoj jutarnjoj tišini, obznanim morzeovom azbukom svojih štiklica svim kučićima, budem ispraćena horskim besomučnim lavežom od početne do krajnje tačke utvrdjene maršute.
Čoveče, da sam Cruella de Vil ne bih izazvala veću pažnju i gromoglasniju graju.
slika: papaioannou-giannis.net
Odlično je za razbudjivanje, bolje čak i od jutarnje kafe - jedino ima jedan manji nedostatak, postoji velika verovatnoća nuspojave - glavobolje.
No, kako svako pravilo, po pravilu, ima izuzetak, tako se i ovde pojavio jedan mali kučeći izuzetak.
Već pomenuto kuče živi u kući, tačnije u dvorištu sa rešetkastom ogradom, ali donji deo je od betona visokim nešto više od pola metra tako da mu je uskraćen pogled na ulicu. Da bi dobilo kakav takav uvid o tome šta se dešava sa "one druge strane duge" primorano je da se podigne na zadnje šape jer mu je samo tako glava iznad betonske ograde.
I kad god prodjem tuda zateknem ga u istom položaju, uspravljenog, tihog, kako budno osmatra šta se
dešava. Ponekad onako dvonožno dogega još malo bliže ogradi. Valjda da mu štogod ne promakne. Ali ga još ni jednom nisam čula da je zalajao i pridružio se horu komšijskih pasa.
Ne bih me začudilo, čini mi se, da mi uskoro, pri prolasku klimne glavom kao starom poznaniku dok me gleda onim tužnim okruglim okicama.
Kad malo bolje razmislim ima nešto u toj evoluciji...ima,ima...
slika: commons.wikimedia.org
Sama sam lično u blagom raskoraku po tom pitanju, nisam vernik ali izgleda ni potpuni ateista. Ne verujem u bajke, ali ni u postepene, vekovne milimetarske pomake koje su od nečega stvorile nešto.
O, sve sam ja to ucila i naučila, odgovarala i dobijala petice ali sa rezervom. Nisam baš bila plodno tlo za uzgoj evolucije.
Ali u poslednje vreme moram priznati da polako poklanjam poverenje čika Čarlsu a sve to zarad jednog najobičnijeg kučeta, bez pedigrea ali definitivno sa integritetom i karakterom.
Kad mi dosadi ona ranije pomenuta kolona vozila (kojom brižni roditelji voze svoje potomke u školu da se ne daj bože deca ne izmore, treba im snaga za tu silnu bauk nauku koja vreba iza zatamnjenih školskih vrata) na posao idem drugim putem, malim uzanim cik-cak ulicama u kojima svaka kuća ima svog psa (češće pse) čuvara.
Ako pogledu prolaznika (ne)namernika već nije izložen sam pas zbog visoke ograde, onda je tu bar vidljiv natpis tipa PAS UJEDA, OVDE JA ČUVAM, ČUVAJ SE PSA ili bar slika canis familiaris čisto da se zna šta ga čeka ako nenajavljen odluči da navrati na kaficu ili u bespovratnu pozajmicu pokretnih dobara.
Često mi se desi kad ranim jutrom, skockana koliko to već ranim jutrom uspem, krenem na posao i to, u blaženoj rajskoj jutarnjoj tišini, obznanim morzeovom azbukom svojih štiklica svim kučićima, budem ispraćena horskim besomučnim lavežom od početne do krajnje tačke utvrdjene maršute.
Čoveče, da sam Cruella de Vil ne bih izazvala veću pažnju i gromoglasniju graju.
Odlično je za razbudjivanje, bolje čak i od jutarnje kafe - jedino ima jedan manji nedostatak, postoji velika verovatnoća nuspojave - glavobolje.
No, kako svako pravilo, po pravilu, ima izuzetak, tako se i ovde pojavio jedan mali kučeći izuzetak.
Već pomenuto kuče živi u kući, tačnije u dvorištu sa rešetkastom ogradom, ali donji deo je od betona visokim nešto više od pola metra tako da mu je uskraćen pogled na ulicu. Da bi dobilo kakav takav uvid o tome šta se dešava sa "one druge strane duge" primorano je da se podigne na zadnje šape jer mu je samo tako glava iznad betonske ograde.
I kad god prodjem tuda zateknem ga u istom položaju, uspravljenog, tihog, kako budno osmatra šta se
dešava. Ponekad onako dvonožno dogega još malo bliže ogradi. Valjda da mu štogod ne promakne. Ali ga još ni jednom nisam čula da je zalajao i pridružio se horu komšijskih pasa.
Ne bih me začudilo, čini mi se, da mi uskoro, pri prolasku klimne glavom kao starom poznaniku dok me gleda onim tužnim okruglim okicama.
Kad malo bolje razmislim ima nešto u toj evoluciji...ima,ima...
Nema komentara :
Objavi komentar