Verujem da većina od nas misli da vodi običan život - jednoličan, dosadan.Poput izlizanog klišea, bez smisla.
izvor : dontcallmebetty.tumbir.com
Ali nisu potrebne velike stvari i dogadjaji da nam donesu toliko potrebnu različitost i osveženje u nekom danu. Dovoljne su male, sasvim male stvari, samo ako smo voljni da ih vidimo, čujemo, osetimo. Male stvari koje i čine život.
Toliko toga se dešava oko nas lepog, ružnog, tužnog a mi pored toga prozujimo, progmižemo ili jednostavno prodjemo bez zastajkivanja ili zaustavljanja. Ponekad smo previše zauzeti mislima, problemima, ma samima sobom da bi nam drugi delovali dovoljno zanimljivi da na njih obratimo pažnju.
Zastanite.... zatvorite oči....i dopustite sebi da vas dotaknu te male sitnice, da vam ulepšaju dan i vrate osmeh.
izvor:dontcallmebetty.tumbitr.com
Pre neki dan sam bila u pošti. Ispred mene mlada majka sa ćerkicom. Slatka devojčica od nekih 4 godine, prekrštenih ručica. Oličenje nadurenosti i nezadovoljstva.
- Hoću sladoled!!!
- Hladno je mila, razbolećeš se.
-Neću! Hoću sladoled, obećala si!!!
(koliko li smo samo uzaludnih obećanja rasejali oko sebe, ako bi kojim slučajem postojala neka zasebna dimenzija datih i odbačenih obećanja-tamo mora da je neverovatna gužva u saobraćaju)
-Kad bude toplije, a mama sad nema ni para. Vidi, moram da platim neke račune i da onoj teti dam pare tako da sad ne mogu da ti kupim sladoled. Drugi put, dobro?
I u toj prepirci dođoše do šaltera, i kad je sve bilo gotovo žena sa šaltera, vrlo simpatična i nasmejana ih pozdravi:
- Dovidjenja. Dovidjenja dušice!!
Malecka ćuti, i dalje slatka i nadurena.
-Hajde mila,budi dobra i reci teti dovidjenja.
-Neću, UZELA TI JE SVE PARE!!!!
Isplazi se prema šalteru i briznu u plač.
Ali nisu potrebne velike stvari i dogadjaji da nam donesu toliko potrebnu različitost i osveženje u nekom danu. Dovoljne su male, sasvim male stvari, samo ako smo voljni da ih vidimo, čujemo, osetimo. Male stvari koje i čine život.
Toliko toga se dešava oko nas lepog, ružnog, tužnog a mi pored toga prozujimo, progmižemo ili jednostavno prodjemo bez zastajkivanja ili zaustavljanja. Ponekad smo previše zauzeti mislima, problemima, ma samima sobom da bi nam drugi delovali dovoljno zanimljivi da na njih obratimo pažnju.
Zastanite.... zatvorite oči....i dopustite sebi da vas dotaknu te male sitnice, da vam ulepšaju dan i vrate osmeh.
Pre neki dan sam bila u pošti. Ispred mene mlada majka sa ćerkicom. Slatka devojčica od nekih 4 godine, prekrštenih ručica. Oličenje nadurenosti i nezadovoljstva.
- Hoću sladoled!!!
- Hladno je mila, razbolećeš se.
-Neću! Hoću sladoled, obećala si!!!
(koliko li smo samo uzaludnih obećanja rasejali oko sebe, ako bi kojim slučajem postojala neka zasebna dimenzija datih i odbačenih obećanja-tamo mora da je neverovatna gužva u saobraćaju)
-Kad bude toplije, a mama sad nema ni para. Vidi, moram da platim neke račune i da onoj teti dam pare tako da sad ne mogu da ti kupim sladoled. Drugi put, dobro?
I u toj prepirci dođoše do šaltera, i kad je sve bilo gotovo žena sa šaltera, vrlo simpatična i nasmejana ih pozdravi:
- Dovidjenja. Dovidjenja dušice!!
Malecka ćuti, i dalje slatka i nadurena.
-Hajde mila,budi dobra i reci teti dovidjenja.
-Neću, UZELA TI JE SVE PARE!!!!
Isplazi se prema šalteru i briznu u plač.
Nema komentara :
Objavi komentar