Čudna su stvar ta sećanja. Zavuku se u prvi slobodni ćošak mozga, pritaje se i onda se, probudjeni nekom rečju, slikom ili mišlju osete prozvanim i svog te obaviju poput ribarske mreže. I što se više koprcaš to se teže oslobadjaš, i jedino ti preostaje da im se prepustiš, u potpunosti, dok se ponovo ne vrate u svoj ćošak do neke naredne prozivke.
E tako je i moje pominjanje bosanaca probudilo davna sećanja na babu (tatinu mamu), njene priče, prvo putovanje u Bosnu i na moje strahove, od kojih su neki evoluirali te bogami postali baš onako, lepe, prave fobije.
A za neke od njih je upravo moja baba pripremila plodno tlo, nehotice, sirota.
Bila je interesantna žena, dugo je nisam shvatala, upravo do tog, toliko pominjanog puta. Dok sam bila manja doživljavala sam je kao grubu, namrštenu, nepristupačnu ženu koja bi me jedino pri dolasku i polasku kratko poljubila i ponekad mi u ruke tutnula koju jabuku ili par oraha. Ali se ne sećam da me je ikad pomazila, i ispričala neku lepu bajku, ili priču. Sad znam da ih ni ona nije znala, bar ne te dečije, jer ih ni sama nikad nije čula i nikad joj niko nije ispričao ništa lepo, ni utešno.
Jedno vreme, nekih godinu dana, dok sam bila mala živela je kod nas. U dvosobnom stanu. A kako smo delile sobu bile smo silom prilika nekako i više upućene jedna na drugu. A i čuvala me dok su tata i mama bili na poslu. Navikla na društvo svojih žena sa sela, ponikla pa iščupana sa svog rodnog tla, nesrećna a radna, znala je samo neke gorke priče koje su prepričavale jedna drugoj uz prelo, ili kad bi obavile posao pa se u lepim danima skupile ispred kuća na klupicama i štrikale čarape i prsluke. Na dete iz varoši nije navikla, niti na čamotinju četiri zida. Tako sam ja, željna priče, slušala o zmijama koje su se uvlačile u kuće, ispod dušeka, ujedale sa ljeljinih grana (kasnije sam doznala da su to lešnici)...i .....šta da vam kažem.
www.dontcalmebetty.tumblr.com
Dečija mašta ide na mlazni pogon, to je opšte poznato. Nije dugo trebalo da razvijem posebnu vrstu straha prema zmijama, ja koja sam zmiju svega par puta videla u stakleniku zoo vrta, pa i to sa sigurne udaljenosti.
Počela sam svako veče pred spavanje da pregledam ćoškove sobe, gledam ispod kreveta, zatvaram prozor, gledam u orman...za svaki slučaj. (E sad je pitanje - da se kojim slučajem nešto, bilo šta i pronašlo pri tim izigravanjemima Šerloka Holmsa šta bih uradila? Povikala IIIIŠŠŠŠŠ!?!!!)
A onda je desetak godina kasnije odlučeno da sestra (od tetke sa tatine strane) i ja otputujemo sa babom kod njenog brata u Bosnu.
Sve me je interesovalo, sve me je oduševilo, priroda, šume, ljudi.
Do Sanskog mosta sve je bilo idilično, a potom i do malog seoceta nekih dvadesetak kilometara dalje. I kad smo sestra i ja pomislile da je to to, tek nas je čekalo iznenadjenje. Trebali smo da predjemo preko nekog potočića ( koji je u stvari rečica koja u kišnim periodima nabuja i zna da uzme bar jedan ljudski život kao žrtvu nekom samo svom znanom bogu) i da se popnemo uz šumovito brdo do vrha gde je na zaravni deda ujak imao kuću. E tu su počele muke. Silne kiše koje su godinama spirale tlo ogolile su čvornovato korenje starih stabala i ona su se čak i u seni krošnji belela a usled igre lišća čak i pomerala pred mojim očima.
Malo malo pa bih sva preplašena uzvikivala, poput onog dečaka sa vukom
- zmija!
- Ma kakva zmija dete, hajde, nećemo do noći stići.
-Neću, to je zmija, pomerilo se, vidiš!!!
Babi nije preostalo ništa drugo već da ide ispred nas i da nekim štapom lupka po ogoljenom korenju kako bi me ubedila da krenem dalje.
I tako se na jedvite jade popesmo do kuće.
A kuća je tek bila priča za sebe. Na sprat. Ogradjena drvenim kocima, sa šupom i stogovima sena, a umesto dece, po dvorištu su trčkarale razigrane svinje, psi i kokoške. Ma ne samo po dvorištu već i po kuhinji jer su vrata bila širom otvorena.
Bože kako su nam se obradovali. Sećam se baba ujne kako krajem marame briše oči i trči oko nas ne znajući šta će pre, dal da ostavi onu kafu i keks koji smo joj dali, da nas odmah hrani, ili da nas vodi u sobu da ostavimo stvari...Okretala se, vrtela, da je mogla krenula bi u tri pravca u isto vreme.
www.dontcallmebetty.tumblr.com
Od silnih utisaka nisam ni primetila da mi se sestra koja je dotad bila daleko kuražnija i bolja od mene naglo ućutala.
Kad je došlo vreme jelu, ispred nas se našlo sve što je bilo u kući, domaća pogača, stari i mladi sir, kajmak, šunka, jaja...posle dugog puta i pretrpljenog straha dobro sam se najela, dok je moja sestra samo ponavljala
- Hvala nisam gladna.
- Ne, zaista nisam gladna.
-Samo mleka, ali pola šolje....i tako do polaska na spavanje.
Dobile smo "najbolju sobu", sa prostranim drvenim krevetom, perjanom dunjom i teškim drvenim ormanom. Na prozoru se sušila lipa.Normalno - sad već standardna procedura je u potpunosti odradjena, zatvaranje prozora, pregled svih ćoškova i kreveta,
Iznervirana baba je pretila kako će sve ispričati tati, a baba ujna se samo čudila i krstila
- Ju dete, ma kakve crne zmije, bože me sačuvaj. Ma nikad nam još u kuću nije ušla, da ne čuje zlo.
I zaspala bih kao klada da me sestra nije počela gurkati
- Nemoj da spavaš, ja se bojim.
- Čega? Nema zmija sve sam pregledala.
- Ma kakvih zmija, ovde sigurno ima buva.
- Kakvih buva?
Mislim ko se još boji mikroskopskih buva koje te malo gricnu i to je sve što mogu da ti urade. Dobro, jes da se posle oguliš češući al od tog još niko nije umro, bar da ja znam.
Bila je i gladna ali nije mogla da jede sa kokoškama koje su joj se motale oko nogu i mahale krilima. U neko doba noći konačno i zaspasmo.
Tamo smo bili tri dana koje je sestra proživela na jabukama i keksu koji je ponela, a ja na pogači i kajmaku. Saznali smo da je prva kuća na drugom brdu, da su im deca, sad već svoji ljudi- domaćini, raseljena od Slovenije do Srbije išla po nekiliko kilometara peške do škole (bez straha od zmija) i po snegu i po kiši.
Pri povratku baba ujna je opet maramom brisala oči, pozdravljala i koga zna i koga ne zna, zvala nas da opet dodjemo i mahala, mahala do god je mogla da nas vidi. A deda nas je ispratio do autobusa što pričajući sa sestrom što grdeći mene i opominjući
- Ćuti dete, bog s tobom, ne prizivaj ih kad ih nema.
Nakon tog puta, i priča koje su njih troje vodili, babu sam počela drugačije da doživljavam. Nije znala da iskaže ljubav glasom, ni smeškom, iskazivala ju je ljevačom koju mi je pravila jer je znala da to volim za doručak, "grdnjom" kojom je krila brigu, i pitom zeljanicom koju niko nije umeo da razvuče i napravi kao ona.
Ljubav je uvek bila tu, samo ja nisam umela da je odmah prepoznam.
E tako je i moje pominjanje bosanaca probudilo davna sećanja na babu (tatinu mamu), njene priče, prvo putovanje u Bosnu i na moje strahove, od kojih su neki evoluirali te bogami postali baš onako, lepe, prave fobije.
A za neke od njih je upravo moja baba pripremila plodno tlo, nehotice, sirota.
Bila je interesantna žena, dugo je nisam shvatala, upravo do tog, toliko pominjanog puta. Dok sam bila manja doživljavala sam je kao grubu, namrštenu, nepristupačnu ženu koja bi me jedino pri dolasku i polasku kratko poljubila i ponekad mi u ruke tutnula koju jabuku ili par oraha. Ali se ne sećam da me je ikad pomazila, i ispričala neku lepu bajku, ili priču. Sad znam da ih ni ona nije znala, bar ne te dečije, jer ih ni sama nikad nije čula i nikad joj niko nije ispričao ništa lepo, ni utešno.
Jedno vreme, nekih godinu dana, dok sam bila mala živela je kod nas. U dvosobnom stanu. A kako smo delile sobu bile smo silom prilika nekako i više upućene jedna na drugu. A i čuvala me dok su tata i mama bili na poslu. Navikla na društvo svojih žena sa sela, ponikla pa iščupana sa svog rodnog tla, nesrećna a radna, znala je samo neke gorke priče koje su prepričavale jedna drugoj uz prelo, ili kad bi obavile posao pa se u lepim danima skupile ispred kuća na klupicama i štrikale čarape i prsluke. Na dete iz varoši nije navikla, niti na čamotinju četiri zida. Tako sam ja, željna priče, slušala o zmijama koje su se uvlačile u kuće, ispod dušeka, ujedale sa ljeljinih grana (kasnije sam doznala da su to lešnici)...i .....šta da vam kažem.
Dečija mašta ide na mlazni pogon, to je opšte poznato. Nije dugo trebalo da razvijem posebnu vrstu straha prema zmijama, ja koja sam zmiju svega par puta videla u stakleniku zoo vrta, pa i to sa sigurne udaljenosti.
Počela sam svako veče pred spavanje da pregledam ćoškove sobe, gledam ispod kreveta, zatvaram prozor, gledam u orman...za svaki slučaj. (E sad je pitanje - da se kojim slučajem nešto, bilo šta i pronašlo pri tim izigravanjemima Šerloka Holmsa šta bih uradila? Povikala IIIIŠŠŠŠŠ!?!!!)
A onda je desetak godina kasnije odlučeno da sestra (od tetke sa tatine strane) i ja otputujemo sa babom kod njenog brata u Bosnu.
Sve me je interesovalo, sve me je oduševilo, priroda, šume, ljudi.
Do Sanskog mosta sve je bilo idilično, a potom i do malog seoceta nekih dvadesetak kilometara dalje. I kad smo sestra i ja pomislile da je to to, tek nas je čekalo iznenadjenje. Trebali smo da predjemo preko nekog potočića ( koji je u stvari rečica koja u kišnim periodima nabuja i zna da uzme bar jedan ljudski život kao žrtvu nekom samo svom znanom bogu) i da se popnemo uz šumovito brdo do vrha gde je na zaravni deda ujak imao kuću. E tu su počele muke. Silne kiše koje su godinama spirale tlo ogolile su čvornovato korenje starih stabala i ona su se čak i u seni krošnji belela a usled igre lišća čak i pomerala pred mojim očima.
Malo malo pa bih sva preplašena uzvikivala, poput onog dečaka sa vukom
- zmija!
- Ma kakva zmija dete, hajde, nećemo do noći stići.
-Neću, to je zmija, pomerilo se, vidiš!!!
Babi nije preostalo ništa drugo već da ide ispred nas i da nekim štapom lupka po ogoljenom korenju kako bi me ubedila da krenem dalje.
I tako se na jedvite jade popesmo do kuće.
A kuća je tek bila priča za sebe. Na sprat. Ogradjena drvenim kocima, sa šupom i stogovima sena, a umesto dece, po dvorištu su trčkarale razigrane svinje, psi i kokoške. Ma ne samo po dvorištu već i po kuhinji jer su vrata bila širom otvorena.
Bože kako su nam se obradovali. Sećam se baba ujne kako krajem marame briše oči i trči oko nas ne znajući šta će pre, dal da ostavi onu kafu i keks koji smo joj dali, da nas odmah hrani, ili da nas vodi u sobu da ostavimo stvari...Okretala se, vrtela, da je mogla krenula bi u tri pravca u isto vreme.
Od silnih utisaka nisam ni primetila da mi se sestra koja je dotad bila daleko kuražnija i bolja od mene naglo ućutala.
Kad je došlo vreme jelu, ispred nas se našlo sve što je bilo u kući, domaća pogača, stari i mladi sir, kajmak, šunka, jaja...posle dugog puta i pretrpljenog straha dobro sam se najela, dok je moja sestra samo ponavljala
- Hvala nisam gladna.
- Ne, zaista nisam gladna.
-Samo mleka, ali pola šolje....i tako do polaska na spavanje.
Dobile smo "najbolju sobu", sa prostranim drvenim krevetom, perjanom dunjom i teškim drvenim ormanom. Na prozoru se sušila lipa.Normalno - sad već standardna procedura je u potpunosti odradjena, zatvaranje prozora, pregled svih ćoškova i kreveta,
Iznervirana baba je pretila kako će sve ispričati tati, a baba ujna se samo čudila i krstila
- Ju dete, ma kakve crne zmije, bože me sačuvaj. Ma nikad nam još u kuću nije ušla, da ne čuje zlo.
I zaspala bih kao klada da me sestra nije počela gurkati
- Nemoj da spavaš, ja se bojim.
- Čega? Nema zmija sve sam pregledala.
- Ma kakvih zmija, ovde sigurno ima buva.
- Kakvih buva?
Mislim ko se još boji mikroskopskih buva koje te malo gricnu i to je sve što mogu da ti urade. Dobro, jes da se posle oguliš češući al od tog još niko nije umro, bar da ja znam.
Bila je i gladna ali nije mogla da jede sa kokoškama koje su joj se motale oko nogu i mahale krilima. U neko doba noći konačno i zaspasmo.
Tamo smo bili tri dana koje je sestra proživela na jabukama i keksu koji je ponela, a ja na pogači i kajmaku. Saznali smo da je prva kuća na drugom brdu, da su im deca, sad već svoji ljudi- domaćini, raseljena od Slovenije do Srbije išla po nekiliko kilometara peške do škole (bez straha od zmija) i po snegu i po kiši.
Pri povratku baba ujna je opet maramom brisala oči, pozdravljala i koga zna i koga ne zna, zvala nas da opet dodjemo i mahala, mahala do god je mogla da nas vidi. A deda nas je ispratio do autobusa što pričajući sa sestrom što grdeći mene i opominjući
- Ćuti dete, bog s tobom, ne prizivaj ih kad ih nema.
Nakon tog puta, i priča koje su njih troje vodili, babu sam počela drugačije da doživljavam. Nije znala da iskaže ljubav glasom, ni smeškom, iskazivala ju je ljevačom koju mi je pravila jer je znala da to volim za doručak, "grdnjom" kojom je krila brigu, i pitom zeljanicom koju niko nije umeo da razvuče i napravi kao ona.
Ljubav je uvek bila tu, samo ja nisam umela da je odmah prepoznam.
Nema komentara :
Objavi komentar