Ovo polako postaje Saga o sećanjima.
Što više ulazim u neke svoje "zrele" godine (da ne kažem sredovečne - kao da sam Metuzalemov potomak) sve me više hvata nostalgija i tuga što nekim ljudima nisam pružila više vremena, topline i pažnje. A jedna od njih je svakako već pomenuta baba.
Ponekad mi je žao što ne mogu bojama da oživim svoja sećanja, i da im ulijem više života.
Ali kad zatvorim oči lako mogu sebi, na poledjini očnih kapaka, da nacrtam uvek ozbiljnu ženu, sa urezanim borama izmedju obrva i uglovima usana. Zabradjena tamnom maramom kojoj bi malo-malo popravljala čvor ispod brade i uvlačila nepokorene vlasi koje su željne slobode pokušavale da se izmigolje. Uglavnom u tamnim košuljama dugih rukava i širokim suknjama sa obaveznom pregačom.
Nisam je videla nasmejanu, bar se ne sećam, samo zabrinutu i zamišljenu uz samoj sebi upućene polušapate:
- Eee, jadna moja ....
podstaknute razmišljanjem o nekom bliskom.
Rodila je šestoro dece, dvoje je umrlo dok su još bili mali, dva sina i dve kćeri rasli, odrasli, zasnovali porodice, živeli...umirali kako je kome bilo sudjeno...sada mi je samo najmladja tetka živa.
Baba je, naoko gruba i ozbiljna, preživljavala sa njima njihove tuge i taložila ih u sebi, produbljujući bore i čvršće vezujući čvor na marami kao da će time zavezati i brigu da se ne širi i ne raste. ..
www.lajkam.com
Elem, da nastavim.
Nakon završetka desetog razreda (ja sam pripadala srećnim generacijama na kojima je izvršenaa jedna od eksperimentalnih reformi školstva) jedno vreme sam provela "na selu", kod tetke i već pomenute sestre, gde nas je baba posećivala svaki dan i gundjala na nemoguće ponašanje dve tinejdžerke, dok mi tata nije javio da idu u Budvu. Kako se meni nije išlo (mislim stvarno - koje dete sa 16 godina želi da ide na more sa roditeljima i mladjim bratom i to na nedelju dana), morala sam da se vratim kući, sa babom, i na moje insistiranje sa sestrom kao pojačanjem.
Dobih od roditelja nešto para, čisto da se nadje za džeparac, uz napomenu
- Kod babe su pare, ona će sve nabavljati šta treba, i kad vam zatrebaju pare traži od nje.
Pošto smo se mi preselili iz stana u kuću, imale smo samo svoju sobu i dovoljno prostora za ploče, priče,domundjavanja i dogovaranja. Milina.
Baba je za to vreme gazdovala, kupovala namirnice, kuvala, gundjala zbog buke, galame, smeha...I čvrsto držala zatvoren novčanik poput zatočenika u nevidljivom džepu ispod pregače. Iako nije išla u školu matematika joj nije bila strana, znala je sve cene i nije bilo šanse da joj trgovci greškom (ili ne?!?) naplate koji dinar više.
-Mislio mene da prevari! Kao slučajno! Znam ja takve, u oči te gleda i krade!
-Ma daj baba možda je čovek starno pogrešio
-Šta pogrešio, ma odma bolan vidiš kakav je to insan, po očima.
Znala je moja baba i sve tadašnje državnike, zemlje i glavne gradove, iako nije znala da čita, gledala je strane filmove (nesinhronizovane) onako škiljeći sa kauča i raspravljajući, opet polušapatom sa likovima, shvatajući sve to na neki svoj način koji je, moram reći, u suštini odgovarao radnji filma
- E jadna ne bila, đe su ti bile oči....ma vidi đavola.....e šta sve insan preživi....
I došao je trenutak kada sam trebala od babe da zatražim pare.
-Baba daj nam para, idemo na sladoled i da prošetamo.
-Ma kakav sladoled, imate jabuka, samo još treba da se razbolite, kud ću s vama.
-Nećemo, tata je rekao da tražim od tebe. Čula si i ti.
-Ma nemam dete, bog s tobom, treba mi za hleb, mleko, sir....
Bilo je tu i moljakanja, umiljavanja,, prepiranja, i pretnji kako ću reći tati da mi nije dala pare, da bi, moja baba na kraju, okrenuta ledjima, prevrtala po novčaniku, sve uz uzdah i gundjanje, iskupila neki sitniš i dala nam.
- Nema više!
-Ima, videla sam da imaš!!
-Imam al krupno, a ako rasitnim odma će da ode. Raspikuće jedne.
Novčanik je zatvoren i ostavljen na sigurno. Čvor na marami popravljen, a baba opet polušapatom priča sebi
-E jadni moj sine, ti se kućiš a drugi ti kuću rasipaju. Neće to valjati....
dontcallmebetty.tumblr.com
Osta baba tvrd orah,a nas dve "raspikuće" je ne "slomismo" al se silno izmorismo moljakajući je svaki dan za sitniš, dok mi se nisu vratili roditelji.
Što više ulazim u neke svoje "zrele" godine (da ne kažem sredovečne - kao da sam Metuzalemov potomak) sve me više hvata nostalgija i tuga što nekim ljudima nisam pružila više vremena, topline i pažnje. A jedna od njih je svakako već pomenuta baba.
Ponekad mi je žao što ne mogu bojama da oživim svoja sećanja, i da im ulijem više života.
Ali kad zatvorim oči lako mogu sebi, na poledjini očnih kapaka, da nacrtam uvek ozbiljnu ženu, sa urezanim borama izmedju obrva i uglovima usana. Zabradjena tamnom maramom kojoj bi malo-malo popravljala čvor ispod brade i uvlačila nepokorene vlasi koje su željne slobode pokušavale da se izmigolje. Uglavnom u tamnim košuljama dugih rukava i širokim suknjama sa obaveznom pregačom.
Nisam je videla nasmejanu, bar se ne sećam, samo zabrinutu i zamišljenu uz samoj sebi upućene polušapate:
- Eee, jadna moja ....
podstaknute razmišljanjem o nekom bliskom.
Rodila je šestoro dece, dvoje je umrlo dok su još bili mali, dva sina i dve kćeri rasli, odrasli, zasnovali porodice, živeli...umirali kako je kome bilo sudjeno...sada mi je samo najmladja tetka živa.
Baba je, naoko gruba i ozbiljna, preživljavala sa njima njihove tuge i taložila ih u sebi, produbljujući bore i čvršće vezujući čvor na marami kao da će time zavezati i brigu da se ne širi i ne raste. ..
Elem, da nastavim.
Nakon završetka desetog razreda (ja sam pripadala srećnim generacijama na kojima je izvršenaa jedna od eksperimentalnih reformi školstva) jedno vreme sam provela "na selu", kod tetke i već pomenute sestre, gde nas je baba posećivala svaki dan i gundjala na nemoguće ponašanje dve tinejdžerke, dok mi tata nije javio da idu u Budvu. Kako se meni nije išlo (mislim stvarno - koje dete sa 16 godina želi da ide na more sa roditeljima i mladjim bratom i to na nedelju dana), morala sam da se vratim kući, sa babom, i na moje insistiranje sa sestrom kao pojačanjem.
Dobih od roditelja nešto para, čisto da se nadje za džeparac, uz napomenu
- Kod babe su pare, ona će sve nabavljati šta treba, i kad vam zatrebaju pare traži od nje.
Pošto smo se mi preselili iz stana u kuću, imale smo samo svoju sobu i dovoljno prostora za ploče, priče,domundjavanja i dogovaranja. Milina.
Baba je za to vreme gazdovala, kupovala namirnice, kuvala, gundjala zbog buke, galame, smeha...I čvrsto držala zatvoren novčanik poput zatočenika u nevidljivom džepu ispod pregače. Iako nije išla u školu matematika joj nije bila strana, znala je sve cene i nije bilo šanse da joj trgovci greškom (ili ne?!?) naplate koji dinar više.
-Mislio mene da prevari! Kao slučajno! Znam ja takve, u oči te gleda i krade!
-Ma daj baba možda je čovek starno pogrešio
-Šta pogrešio, ma odma bolan vidiš kakav je to insan, po očima.
Znala je moja baba i sve tadašnje državnike, zemlje i glavne gradove, iako nije znala da čita, gledala je strane filmove (nesinhronizovane) onako škiljeći sa kauča i raspravljajući, opet polušapatom sa likovima, shvatajući sve to na neki svoj način koji je, moram reći, u suštini odgovarao radnji filma
- E jadna ne bila, đe su ti bile oči....ma vidi đavola.....e šta sve insan preživi....
I došao je trenutak kada sam trebala od babe da zatražim pare.
-Baba daj nam para, idemo na sladoled i da prošetamo.
-Ma kakav sladoled, imate jabuka, samo još treba da se razbolite, kud ću s vama.
-Nećemo, tata je rekao da tražim od tebe. Čula si i ti.
-Ma nemam dete, bog s tobom, treba mi za hleb, mleko, sir....
Bilo je tu i moljakanja, umiljavanja,, prepiranja, i pretnji kako ću reći tati da mi nije dala pare, da bi, moja baba na kraju, okrenuta ledjima, prevrtala po novčaniku, sve uz uzdah i gundjanje, iskupila neki sitniš i dala nam.
- Nema više!
-Ima, videla sam da imaš!!
-Imam al krupno, a ako rasitnim odma će da ode. Raspikuće jedne.
Novčanik je zatvoren i ostavljen na sigurno. Čvor na marami popravljen, a baba opet polušapatom priča sebi
-E jadni moj sine, ti se kućiš a drugi ti kuću rasipaju. Neće to valjati....
dontcallmebetty.tumblr.com
Osta baba tvrd orah,a nas dve "raspikuće" je ne "slomismo" al se silno izmorismo moljakajući je svaki dan za sitniš, dok mi se nisu vratili roditelji.
Nema komentara :
Objavi komentar