Ne znam za vas, ali mene su od polaska u školu pratili upitnici tipa
ko su vam roditelji
šta su vam roditelji ( škola i zaposlenje, da ne bude zabune)
šta ste po nacionalnosti i itd itsl
Ko su mi roditelji sam znala da odgovorim, hvala bogu, šta su - sam naučila napamet ko pesmicu, ali ona nacionalna pripadnost mi je dugo zadavala muke.
Kako su mi i otac i majka rodjeni u Bosni, a vicevi o bosancima su vrlo rečiti, usled njihove šale na taj račun a dodatno pojačano onim dečijim strahom od ismevanja, kategorički sam tvrdila, ne da sam srpkinja nego da sam VOJVODJANKA. I kad bih tako nešto rekla učiteljica je uvek vrtela glavom i odgovara
- Ne dušo, ne možeš biti vojvodjanka, upisaću srpkinja!
Ja sam i dalje tvrdila da sam vojvodjanka (smatrajući da na to imam svo pravo stečeno rodjenjem), do neke svoje 16 godine. kada sam prvi put otišla sa sestrom i babom u Bosnu i oduševlla se ljudima, selima, gradovima...te sam (zvanično i dalje srpkinja) ponosno izjavljivala da sam bosanka.
dontcallmebetty.tumbrl.com
Sve potkrepljeno tvrdoglaošću, upornošću a po potrebi i kobajagi nerazumevanjem,
Tek pri prvom zaposlenju sam primetila koliko su ukorenjeni stereotipi vezani za nacije...........Naime kad su me u kancelariji, u kojoj je bilo nas sedmoro (višenacionalni sastav), nakon jednog vica o bosancima, i ne znajući moje opredeljenje, upitali
- jel istina da su bosanci glupi i da su jako tvrdoglavi?
moj odgovor je bio (detinjast naravno)
- Ne znam, saznaćete verovatno uskoro pošto sam ja BOSANKA!!!!!
Ali sam eto i ja nakon toliko godina, na vrlo bolan način saznala da bosanci baš i nemaju toliko tvrdu glavu, koliko tvrde, kada sam nakon kratkog ali bliskog susreta sa lavaboom izvukla deblji kraj, dva šava i dooobru masnicu na poluzatvorenom oku.
dontcallmebetty.tumbrl.com
Ostaci masnice se još naziru , šavovi su skinuti a meni je žao zbog jedne izgubljene iluzije, ali tvrdoglavo i dalje ostajem bosanka.
Ako ni zbog čega drugog ono radi sve one lepote koja mi je ostala u sećanju.
ko su vam roditelji
šta su vam roditelji ( škola i zaposlenje, da ne bude zabune)
šta ste po nacionalnosti i itd itsl
Ko su mi roditelji sam znala da odgovorim, hvala bogu, šta su - sam naučila napamet ko pesmicu, ali ona nacionalna pripadnost mi je dugo zadavala muke.
Kako su mi i otac i majka rodjeni u Bosni, a vicevi o bosancima su vrlo rečiti, usled njihove šale na taj račun a dodatno pojačano onim dečijim strahom od ismevanja, kategorički sam tvrdila, ne da sam srpkinja nego da sam VOJVODJANKA. I kad bih tako nešto rekla učiteljica je uvek vrtela glavom i odgovara
- Ne dušo, ne možeš biti vojvodjanka, upisaću srpkinja!
Ja sam i dalje tvrdila da sam vojvodjanka (smatrajući da na to imam svo pravo stečeno rodjenjem), do neke svoje 16 godine. kada sam prvi put otišla sa sestrom i babom u Bosnu i oduševlla se ljudima, selima, gradovima...te sam (zvanično i dalje srpkinja) ponosno izjavljivala da sam bosanka.
Sve potkrepljeno tvrdoglaošću, upornošću a po potrebi i kobajagi nerazumevanjem,
Tek pri prvom zaposlenju sam primetila koliko su ukorenjeni stereotipi vezani za nacije...........Naime kad su me u kancelariji, u kojoj je bilo nas sedmoro (višenacionalni sastav), nakon jednog vica o bosancima, i ne znajući moje opredeljenje, upitali
- jel istina da su bosanci glupi i da su jako tvrdoglavi?
moj odgovor je bio (detinjast naravno)
- Ne znam, saznaćete verovatno uskoro pošto sam ja BOSANKA!!!!!
Ali sam eto i ja nakon toliko godina, na vrlo bolan način saznala da bosanci baš i nemaju toliko tvrdu glavu, koliko tvrde, kada sam nakon kratkog ali bliskog susreta sa lavaboom izvukla deblji kraj, dva šava i dooobru masnicu na poluzatvorenom oku.
Ostaci masnice se još naziru , šavovi su skinuti a meni je žao zbog jedne izgubljene iluzije, ali tvrdoglavo i dalje ostajem bosanka.
Ako ni zbog čega drugog ono radi sve one lepote koja mi je ostala u sećanju.
Nema komentara :
Objavi komentar